Malo ima pesnika na svetu čiji je talenat prepoznat i podržan od početka, takoreći od prvih javno izgovorenih ili napisanih stihova, ali Alek Vukadinović se ubraja među te srećnike, i to zahvaljujući profesoru Nikoli Miloševiću – teoretičaru književnosti, piscu i filozofu – čiji je prvo bio student, pa prijatelj, i na kraju pobratim. 

– Bio je oduševljen mojom poezijom, pisao je o meni u „Književnoj reči”, čak sam doživeo da mi se obrati pred punom salom fakulteta i kaže: Eno ga veliki pesnik, krije se u poslednjoj klupi! A ja sam se stvarno krio, bio sam stidljiv. Jednom sam na ulici, šetajući sa bratom Božom, nabasao na njega, njih dvojica su se poznavali, Božo je bio književni kritičar. Profesor je pohvalio moje pesme, a ja sam virio iza bratovljevih leđa – priča Alek Vukadinović, koji se tada još zvao Aleksandar. 

Od tada do danas prohujalo je mnogo decenija, a u stanu Vukadinovića nakupilo se mnogo nagrada i priznanja za 15 zbirki pesama koje je ovaj autor do sada objavio (uključujući i najnoviju „U vatri se Bog odmara”). U intervjuu za „Politiku” osamdesetogodišnji pesnik govori o svojoj poeziji i mestu pesnika u današnjem svetu, pri čemu – kao i u sopstvenim stihovima – traži da se „svete reči” Slovo, Knjiga, Jezik i Poezija pišu kao vlastita imena. 

Glavna tema zbirke „U vatri se Bog odmara” jasna je već iz naslova, a o čemu govore prethodne dve, „Pesnički atelje 1 i 2”? 

Obe su napisane u slavu kulture i umetnosti, Slova i Jezika. Politički i tehnološki mitovi su istrošeni, savremeni čovek se vraća književnosti, posebno poeziji. Sve su duži redovi pred knjižarama, širom Evrope. To je nešto novo, ohrabrujuće.