Dekart je slepima omogućio vid. Uvideli su oni tako greške antike, ali i sopstvene greške, da bi put koji se otvorio za njim bio odista ogroman.

Volter

*

Rene Dekart je, kako kaže Volter posle objavljivanja jednog od njegovih ključnih dela – Principi filozofije, ljude naučio rasuđivanju. Iako je živeo posle renesanse, usvojio je intelektualno interesovanje toga doba za matematiku, filozofiju, umetnost... ali pre svega za analizu, koja proizlazi iz „metodske sumnje“. Jer, ako čovek nije sposoban da načelno sumnja, ne može dosegnuti krajnje istine o sebi i svemu što ga okružuje. U svetskoj filozofskoj i duhovnoj baštini postao je prepoznatljiv po čuvenoj frazi Cogito, ergo sum (koja se na francuskom prvobitno pojavila kao Je pense, donc je suis), to jest, Mislim, dakle, postojim. Prema Dekartu, sve što je prihvaćeno kao istinito mora da se podvrgne proveri razuma.

Strasti duše poslednja su Dekartova filozofska rasprava, završena 1649. godine i posvećena princezi Jelisaveti od Bohemije. Strasti o kojima Dekart piše u modernim vremenima evoluiraju u emocije, ali predmet ove rasprave pre svega je zasnovan na metodama prirodnih nauka i polemičkom nastavljanju na prethodnike u ovom večnom filozofskom pitanju, o kojem su pisali Sveti Avgustin, Sveti Toma Akvinski, Tomas Hobs... Dekart izbegava moralisanje i psihološke perspektive, Aristotelove teze, ali i stoičko hrišćansko tumačenje, pišući ovu raspravu kao odgovor na akutnu filozofsku zabrinutost. Strasti koje proučava možemo posmatrati kao interakcije tela i duše. One su, smatra Dekart, suštinski dobre, ali treba izbegavati njihovu zloupotrebu ili njihov višak. Ovo Dekartovo istraživanje, prema mišljenju nekih kasnijih filozofa i istoričara, jasno pokazuje naučni pogled na percepcije kognitivnog uma u zapadnom društvu.

Prevod i pogovor Milan Tasić D.