Drame 2:

• Balkanski špijun
• Proleće u januaru
• Limunacija
• Zvezdana prašina

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ - Dušan Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ - Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ - Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ - Nebojša Bradić

Srpska književnost u kojoj drama upadljivo zaostaje za lirikom i prozom, dobila je sa Dušanom Kovačevićem (1948) značajnog dramskog pisca koji svojim još uvek nezaokruženim opusom staje uz bok najznačajnijih - Sterije i Nušića. Kovačevićevo dramsko delo, međutim, već do sada je pokazalo mnogo širi raspon od Sterijinog i, naročito, Nušićevog, od mladalačkih burlesknih komedija “Radovan treći” i “Maratonci trče počasni krug” do zrelih, ozbiljnih komada s elementima humora, kao što su “Balkanski špijun” i “Profesionalac”.

Komička osnova Kovačevićeve drame “Balkanski špijun” najlakše se prepoznaje kada se u njoj otkriju obrisi jedne starije, u srpskoj književnosti gotovo kanonske komedije - Nušićevog “Sumnjivog lica”. Kao i Ilija Čvorović u “Balkanskom špijunu”, i sreski načenik Jerotije Pantić u” Sumnjivom licu” uhodi i hapsi lažnog špijuna koji je, u stvari, tajni verenik njegove kćeri. Iako su obrisi zapleta u obe drame vrlo slični, razlika između njih pokazuje koliko se Kovačević u “Balkanskom špijunu” udaljio od tradicionalnog komičnog obrasca i kako se preobražajem zapleta približio tragikomediji, dominantnom dramskom žanru druge polovine dvadesetog veka.