Tvrditi da je Žilijen Grin nepoznat jugoslovenskoj čitalačkoj publici bilo bi neistinito mada, na izvestan način, opravdano. Tačno je da je "Nolit" objavio, osamdesetih godina, izvanredan roman Ponoć, tačno je da taj roman sadrži sve bitne odrednice Grinovog književnog opusa, ali poklonici ove velike ljudske i stvaralačke avanture složiće se da je to malo. U toku više od sedamdeset godina rada, Žilijen Grin je napisao petnćstak romana, otprilike isto toliko tomova dnevnika, nekoliko pozorišnih komada, autobiografsku trilogiju, kao i veći broj novela, priča, eseja, novinskih članaka... Sve u svemu, kojih trideset hiljada stranica. On je jedan od retkih pisaca koji je za života ušao u čuvenu biblioteku Plejade i jedini Amerikanac koga je Francuska akademija uvrstila u svoje članove. Pisao je, kad smo već kod kurioziteta, sa podjednakim uspehom na francuskom i engleskom jeziku. Pomenuta žanrovska raznovrsnost mogla bi sugerisati i odgovarajuću širinu preokupacija. Usudiću se, međutim, da kažem (a istomišljenici bi se našli i među književnim autoritetima) da celokupno stvaralaštvo Žilijena Grina konvergira ka jednoj tački: problemu postojanja Zla. Usamljenost, strah, žudnja, mogućnost izbavljenja, uz još nekoliko najčešće pominjanih konstanti Grinovog dela, samo su različiti vidovi ispoljavanja centralnog problema. Čini mi se važnim da napomenemo da moderna francuska književna kritika ne ceni naročito Grinovo delo. Duboko intimno i u potpunosti lišeno svake ambicije za originalnošću, aktuelnošću ili efektima, ono je ostalo nekako po strani od moda i "izama" koji su besneli dvadesetim vekom. Desilo se tu i tamo da neko od predstavnika tzv. intelektualne elite (vežbe ili egzibicije radi) analizira Grinovo delo uglavljujući ga u konceptualni okvir koji je u tom trenutku bio "hit". Rezultat je poražavajući, skaredan čak. Tekstovi o Žilijenu Grinu odabrani u ovom broju "Gradca" nisu te vrste.