U romanu Zovem se Lusi Barton Elizabet Straut pokazuje kako obična poseta u bolnici može da se pretvori u kapiju najnežnijeg odnosa od svih – onog između majke i kćerke.

Lusi Barton se polako oporavlja od naizgled jednostavne operacije. Njena majka, sa kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala, dolazi u posetu. Laki tračevi o ljudima iz Lusinog detinjstva provedenog u Ilinoisu, ponovo ih povezuju, ali tik ispod površine postoji napetost i čežnja koje su uticale na svaki aspekt Lusinog života: na njeno bekstvo iz problematične porodice, želja da postane spisateljica, brak, ljubav koju oseća prema svoje dve kćerke.

Ova moćna pripovest satkana je briljantnim pripovedačkim glasom same Lusi: veoma pronicljivim, duboko humanim i uistinu nezaboravnim čime se Elizabet Straut još jednom potvrdila kao vodeća američka spisateljica 21. veka.

„Toliko dobro da se naježite... majstorski roman o porodičnim vezama iz pera jedne od najboljih američkih spisateljica.“ - Sunday Times

„Bolna, poučna knjiga o odanosti majke i kćerke.“ - People

„Ovako kvalitetno pisanje potiče iz predanosti slušanju, savršenog poklapanja sa duhom čovečanstva, iz pažnje posvećene stvarnosti toliko precizno da nadilazi puku veštinu i pretvara se u silnu moć.“ - Hilari Mantel

„Ovoj knjizi ćete se vraćati iznova i iznova i iznova.“ - Irish Independent

„Sažeta i spektakularna... Zovem se Lusi Barton je pametna i obazriva u svakom pogledu. Ovo je istovremeno knjiga uzdržanosti i knjiga velike otvorenosti i mudrosti. Počinje čistom, čvrstom strukturom i narativnom distancom nalik na bajku, ali potom postaje intimnija i prožeta improvizacijama, tako da se povremeno bliži auto-prozi takvih pisaca kao što su Karl Uve Knausgor i Rejčel Kask. Strautova se ovde poigrava formom, načinima da dođe do priče, a opet ništa nije ni bojažljivo niti preterano nasumično. Ona vrhunski i veličanstveno vlada ovim romanom u svakom trenutku...“ - Washington Post