Zemlja i nebo Žaka Dorma, hronika jedne romantične ljubavi, zapravo je poslednji deo francusko-ruske trilogije Andreja Makina, pored Francuskog zaveštanja i Rekvijema za Istok. 

Sredinom šezdesetih godina, negde u Sovjetskom Savezu, jedno sirotište prihvata decu čiji „očevi-heroji“, nepravedno osuđeni, nisu nikada bili rehabilitovani. 

Život u sirotištu oscilira između dve tegobne krajnosti, izgradnje kanala za navodnjavanje u susednom kolhozu i nepodnošljivih vređanja vršnjaka. Ali za pripovedača postoji Aleksandra – njegova „tetka“ – koja ga prima svake subote. Ona mu nudi, „pri kraju svoga života“, ono što joj je najdraže: francuski jezik. „Osećanje da sam najzad kod sebe mešalo se nezapaženo sa stranim jezikom koji sam učio.“ Jednog dana Aleksandra mu pripoveda o Žaku Dormu, svojoj ljubavi koja je trajala samo nedelju dana. Pošto je pobegao iz nemačkog logora, Žak Dorm prelazi rusku granicu 1942.

Rusi ga najpre tretiraju kao špijuna koga su ubacili Nemci, a potom u njemu otkrivaju istinskog asa avijacije. Vrlo brzo je postao član eskadrile Alsib, tajnog vazdušnog mosta, između Aljaske i srca Sibira, kojim je prebačeno preko 8000 američkih aviona za Rusiju. Sam Žak Dorm ih je prebacio oko trista. Početkom 1945, pre nego što će poslednji put poleteti da obavi isti plemeniti zadatak, upoznaje Aleksandru.

„Vreme zajedničkog života bilo je tako kratko da im se sve dešavalo prvi i poslednji put... Avijatičar, došao iz daleke zemlje, sreće ženu iz iste zemlje i, za nekoliko dana u gradu od koga će uskoro ostati samo ruševine, među njima se rađa ljubav. Zatim odlazi na drugi kraj sveta, da bi prebacio avione namenjen frontu, i strada u udesu na jednom glečeru, pod sivim nebom polarnog kruga.“