Knjiga "Život Gavrića" prati život jedne predratne srpske porodice početkom 20. veka, koja se sa vojvođanske ravnice seli u Šumadiju. U romanu se srpski narod javlja kao nosioc seoskih i tradicionalnih građanskih vrednosti i plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su na istom tlu dugo delili zajedničku kob.

Autor nam daje prikaz autoritativnog, mračnog, detaljnog, ali krajnje realističanog portreta koji je stub porodice Gavrić, Dragutina, koji je stvorio sopstvenu individualnu moć svojom arogantnošću i potpunim pomanjkanjem milosti.

S druge strane, ni karakterizacija stalih članova porodice, kakvi su Milutin, Vojin, Jelica, Momčilo, baka Darinka, nije ništa manje umešna. On ulazi u kožu svakog od svojih likova – oca, majke, njihove dece, i ostalih članova koji čine porodicu Gavrić generacijama. Naročito je lepo opisan status žene tog perioda. Ona stoji, on sedi ( kao što je naslovna slika knjige). Patrijarhalna pravila ispisana su dakle već na njenom telu, znaci su vidljivi čak i u patetično nestvarnom svetu fotografskog ateljea u kojem se fiksira društveni status porodice. Posmatraču se čini da među njima postoji neko strujanje: možda su bili srećni jedno s drugim. No nenapisana istorija Balkanaca prethodnih vekova, po fragmentima koje dobro poznajemo, teško se može povezati sa "srećom".

Pajić spaja velike zamisli i sitne pojedinosti u idealni prozni čin balansiranja, ali najlepše je što to zapravo i ne primećujete. Preokupirani ste žurbom da okrenete sledeću stranicu.

Čitajući ovu knjigu, osetićete miris naših predratnih avlija, miris domaćeg hleba, videćete decu naslonjenu na tarabe pored trošnih kuća, uz žive grlene uzvike naših baka dok kuvaju slatko u bašti.

Svet koga više nema...