Rat iz ugla deteta, njegovog nevinog srca koje sve oprašta.

Nesvakidašnja istinita priča koja postavlja pitanje kakvo je čovečanstvo koje dozvoli da deca izgube detinjstvo?

"Bilo, ne ponovilo se..."

Balkan. Zemlja gde je krv ljudska do pre dvadesetak godina tekla potocima. Zemlja u kojoj su otac i sin rasli kao siročići, a žene s kolena na koleno bivale udovice. Zemlja u kojoj su se ideologije, smrt i zločini smenjivali kao godišnja doba. Zemlja sa previše bola, patnje, tuge i još svežih ratnih, reći ću, i bratoubilačkih sećanja, iz kojih se rađala mržnja i netrpeljivost potpirena i razjarena od strane onih koji su se oduvek koristili tuđom nesrećom.

Zbog toga posebno mesto u književnosti zaslužuju ljudi koji pišu o ratnim godinama na našim prostorima, jer često naš jezik i pored svog bogatstva pokaže upravo nedostatak reči za pravi opis suza iz nevinih dečijih očiju. Reči koje postoje i koje su poznate, ni na koji način ne mogu dovoljno i jako da opišu svu bol i sva stradanja.

Reči koje ćete pročitati u knjizi Nikoline Bajić "Ašlama - čudno ime za trešnju“.

Reči koje ćete čitati uz tugu i suze, i povremeno uz osmeh. Jer su i ljubav, i sreća, ali i patnja i stradanje u vremenu zla glavni motivi za nastanak ove divne knjige koja nas svojom radnjom vraća u ne tako daleku prošlost, u devedesete godine prošlog veka, na prostoru Srbije i Bosne i Hecegovine, približavajuči nam rat iz ugla deteta.

Glavni junaci knjige su unuka Nina, deda Branko, baka Slavenka i praunka Teodora, ljudi koji nam pokazuju hrabrost, mudrost koja se uči iz života a ne iz knjiga, volju za životom, snagu u veri, u Boga i u krsnu slavu za bolje sutra, koja se najviše vidi kao svetlost u tami. Uče nas ljubavi i strpljenju, mirnoj i tihoj reči čak i kad je u srcu najteža bura, odanosti i verovanju u datu reč koja je detetu svetinja.

Iz recenzije Milene Milikić