Knjiga Kroz vasionu i vekove predstavlja jednu od najlepših srpskih knjiga o nauci. Predočena na lep i zanimljiv način, pretvorena je u romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci umotani u fiktivne slojeve s ciljem dinamičnosti radnje i približavanja slika o beskonačnosti vasione, kako bismo, na taj način, saznali o astronomiji kao nauci, ali i o širini Milankovićevog naučnog potencijala.

Ipak, Kroz vasionu i vekove predstavlja knjigu sačinjenu od trideset i sedam pisama, upućenih nepoznatoj, mladoj prijateljici. Autor čitaoce pismima uvodi u svet nauke, s ciljem približavanja vasione i objašnjavanja njene istorije, kao i upoznavanja sa nebeskim telima, ali i buđenja želje za otkrivanjem novih, neistraženih predela. Inspirisan događajima koje je sam opisao, Milanković je uspeo da se iz sadašnjosti preseli u neku lepšu prošlost, gde se seća svog rodnog mesta, odrastanja i školovanja, prvih prepreka u radu, ali on ne ostaje zadugo tu. Sa svojom prijateljicom, kroz pisma, odlazi mnogo dalje, putujući i kroz vreme i kroz prostor, sve do kolevke astronomije. Zapisujući sva svoja putovanja, autor na papiru ostavlja trag svog razmišljanja o starim spisima, eksperimentima i razvoju nekog novog instrumenta. Čitaoce obogaćuje saznanjima o Suncu, planetama, njihovim orbitama, o cikličnosti ledenog doba,…

Otišavši nazad u prošlost kao naučnik, Milanković nam u svojoj knjizi dostavlja izvanredne naučne činjenice, dok nam u budućnosti ostavlja putovanja u neke mnoge i daleke zemlje. Na samom kraju knjige, Milanković nam otkriva kako je glavni predmet njegovog pisanja bila njegova prijateljica, a ne vasiona, objašnjavajući to kroz prizmu ništavnosti čoveka u odnosu na vasionu. Uprkos tome, nama je sada ostalo trajno svedočanstvo o vasioni i vekovima, kao i svedočanstvo o autorovom životu i stvaralaštvu.