Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči.

Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana.

Još je mnogo teže probuditi se sam.

Mister G. je imao 35 godina a izgledao je kao da ima 45. Dovoljno je reći da ovaj čovek već dvadeset godina sam sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima. U pitanju je zloupotreba: lepka, bronze, marihuane, hašiša, artana, bensedina, metotena, heroina, trodona, valijuma, LSD–a, kokaina i svake vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno.

U svakom slučaju Mister G.-u je strašno teško padalo svako buđenje.

Tog jutra, prvo što je uradio bio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep pantalona, morao je da proveri  da li su tu četiri ’eksa’ koje je sačuvao za buđenje.

Tablete je popio bez vode i tada se setio da ih ima još u kutijici i to tu negde u krevetu.

Prevrčući po posteljini i tražeći kutiju bensedina on opazi tragove zgrušane krvi, namršti se ne prekidajući da traži oko sebe, uz to zakači i teglu sa opušcima i prosu  je u krevet. Pakleno besan, u očajanju, on pljunu u sopstveni krevet. Nekako je uspeo da pronađe preostalu tablu. Ponovo bez vode sasu u sebe pet komada od po deset miligrama. Ubrzo, malo smireniji,  pobaca svu posteljinu na pod i u sedećem položaju stade čekati da naleti prvi ”talasić”. Kada je to dočekao poče razmišljati gde bi mogao da krene. Tada shvati da ne zna odakle je sinoć došao, što mu se, kao i obično, nije svidelo.

Morao bi da izađe, to svakako, iz te ”jazbine”, kako je nazivao svoj mali ruinirani stan. Odatle se podrazumevalo neumorno bežanje a kasnije prinudno vraćanje u polu komatoznom stanju, na košmarno spavanje.

Teško može da se zamisli ponor kojim je ovaj čovek kao kamen padao. Već poznata priča koja izaziva kod ljudi bes i interesovanje u isti  mah, sažaljenje i u isto vreme najstrašniji sud.

U sumrak, Mister G. je sedeo na palubi malog brodića. Pio je pivo, drugo za nepunih pola  sata.                                                                                  

Napolju je, da izuzmemo Mister G.–a kao prizor, bilo veoma prijatno, mirna voda, poslednji  odsjaji sunca, miris nadolazeće svežine.

Mister G. je imao sagovornika, starog alasa, alkoholičara koji je kusao svoju, taj dan, ko zna koju po redu riblju čorbu. Alas je pitao Mistera G. o planovima za budućnost. Mister G. je pogledao u reku i namrštio se, nije odgovorio.

Ipak, raspoloženje se zahuktavalo, posle piva G. je počeo da se ”šminka” vinjakom.

Priču koju su vodila ova dva užasna čoveka rasturi krik, očajnićki poziv u pomoć.

Mister G. je video u vodi dva mladića, jedan je već tonuo dok je drugi urlikao i pokušavao da izvuče iz vode prvog.

Već podosta ”ohrabren” G. bez razmišljanja skoči u vodu i nezgrapno poče da pliva ka davljenicima. Ispostavilo se da razdaljina nije mala i G. se već posle nekoliko zamaha umorio ali je ipak plivao i dalje. Mladić koji je tonuo, skoro se nije ni video dok je njegov prijatelj pokušavao da nešto učini, sve vreme urlajući i tako gubio snagu. Dok je Mister G. mislio da im se približava, reka  je nosila mladiće sve dalje, gušeći i poslednju nadu.

Na strahotu nekolicine prisutnih na obali i zaprepašcenje Mister G.–a momci odjednom nestadoše.

”Pakao na vodi”, pomisli nekako bezbrižno Mister G. vračajući se na obalu. Čim je izašao okrepio se sa par vinjaka. Ispijajući ih obasjan suncem, vide mladića sa susednog splava  kako mu se približava. Mladić mu je bio poznat i on ga sa poštovanjem pozdravi a ovaj mu predloži ”šetnju”.

Mladić je pušio heroin i pozvao je Mister G.-a da ga počasti.

Kada se vraćao iz ”šetnje” Mister G. je ”blažen” razmišljao po ko zna koji put o tome kako tako lako svaki put slučaj nanese nekoga.

Na utopljenike više nije mislio. Policiji, koja je stigla, dao je lične podatke, izjavio je šta je imao, popio piće i otisnuo se ka centru grada.

”Kako dobra noć”, razmišljao je, ” koliko je ljudi večeras napolju, ima devojaka, ima lepih lica, ima i inteligentnih  lica, stvarno dobro, dobro je i da sam se osušio, dobro je i da nije tako vruće”. Jedino što mu svako veče nije prijalo, ali to je morao da ”prevaziđe”, bilo je neminovno nočno žickanje.

Svaku noć je morao da skupi za minimalnu zalihu za sutra, bez toga se nije vraćao u stan, bez sigurne zalihe nije smeo da spava…

Večeras je rešio da se ”nacrta” ispred dosta velikog kluba gde dugo nije stajao. Brzo je skupio za sutrašnju ”jutarnju toaletu”. ”Ne mora da bude kao danas, ali dovoljno je…”, zaključio je mirno.

Noć se zahuktavala, G. je sa ludačkim osmehom koračao ulicama razgledajući šta se dešava. Dosta ljudi, letnja noć, zvezde, raznobojni automobili, raznorazna muzika, ulična svetla, semafori, zelene površine kao tihe oazice, glasovi, mnoštvo glasova, kao jedan veliki jasan govor nekog ko se obraća samo njemu,  govori mu bez prekida,  diže ga iznad grada, spušta do usamljenog cveta, raspoznaje svaku senku, daje mu praskavo iskustvo svemoguće brzine, okreće ga kao aerodinamičnu kapsulu, a posle toga ga tiho spušta i iznova mu šapuće zvucima, bojama, strujanjem vazduha, daje mu da se dobro oseća, tako da ni jedna situacija sem te nije više poželjna. To u većini slučajeva tako i biva, obično je takvo stanje samo sebi dovoljno kao potpuna katastrofa i paradoksalno, kao vrtoglavi užas koji u potpunoj laži daje privid blaženstva.

G. se nije umorio, sedeo je na kamenim blokovima starim na hiljade godina i gledao velik park ispred sebe. Smejao se sam sa sobom, smejao se glasno, ni sam ne znajući čemu.

”Ej stari,  tebi je baš dobro a ?”

G. je dobio društvo, dva momka i jedna devojka seli su pored njega i uz pomoć vina koje je kružilo, upustiše se u delirični razgovor. Smeh se svaki čas pretvarao u jezivo cerekanje. I sama tvrđava pobegla bi ispod njih da je to mogla.

Najedared poče duvati poprilicno jak vetar, G. je uživao, vetar mu je tako prijao da on otkopča košulju i u stanju potpune razularenosti poče sebe maziti i trljati po grudima. Oblizivao se jezikom i tražio deci da mu donesu još vina.

”Matori ti si potpuni fleš”, prokomentarisala je devojka.

G. se otvorio :

“ Ja sam vatra, ja sam voda, ja  sam vetar koji hoda,

ja sam pustoš tvoga doma, ja sam krik tvog nervnog sloma,

ja sam drum kojim tvoja bosa noga hoda, ja sam poslednja noć tvog mladog doba,

ja sam vatra ja sam voda, ja sam vetar koji hoda… “

Smeh, ludački smeh. Momci su se valjali, čupali travu izmedju kamenja i njome posipali Mister G.–a.

Vetar je pred jutro udarao jako dok se G. poprilično raspričao.

”Tamo gde sam na sumrak bio, tamo gde sam besomučno pio, tamo ste se utopili vi mali stvorovi, priviđenja, utvare, splinovi ste, pokajte se da ne nestanete u ognju paklenome.”

Strašno uzbudjenje kod mladih ljudi.

”Lud, lud, matori je potpuno lud, eto vidiš ima još po neko…”

Sunce je izašlo , G. ga sa osmehom dočeka, sam. Vreme je bilo da ide.

Sutradan negde oko dvanaest G. se probudi, nasilno.

Pored njega živeo je Mister H. koji je i danas krvavo psovao i tresao čitavu zgradu. Uobičajeno, nameštaj je pretvarao u krš, deca su vrištala, deca su krvarila, žena je odavno poludela i ona je vrištala.                                       

G. je ležao u sobi i psovao komšiju. Oči su mu se i pored velike buke sklapale.

Poslednje što je čuo  pre nego što je zaspao, bilo je:

 “…da, krvavu vam majku jebem, zapaliću… imate da cvrčite, kao …”

G. se nalazio u svom komatoznom snu kada mu je stan bio već pun dima a vatra liznula unutra.

Poslednje što bi detaljnije opisao G., da je ostao živ, je plamen na njegovom telu.                                                                                                

Ruke u plamenu. Noge u plamenu. Kosa u plamenu. Lice u plamenu. Oči u plamenu.