Da li se iko ikada izvinio i za ono što je pisao i govorio o Đinđiću, Đukanoviću, Popoviću, Subotiću, Vučiću, a što nije bilo tačno, što je oboreno sudskim presudama, ili što su sami događaji demantovali?

[...] Taj srednjovekovni princip – prođi kroz vatru, izdrži pola sata pod vodom, polij se vrelim uljem i ostani živ – ovdašnji mediji su zdušno primenjivali govoreći o svakom od Kaićevih „označitelja“, o ljudima, ne dozvoljavajući im nikakav drugi način da se opravdaju, a pogotovo nikada ne postavljajući puko pitanje, civilizacijsko – zašto bi oni dokazivali nevinost? I zar nije posao onih koji ih tuže, da dokažu da su oni krivi?

I zar nije posao medija da sve to samo prate, bez ikakvog upliva, a naročito bez etiketa i osuđivanja unapred. Niko to nije uradio. Upravo suprotno, jedan od „okrivljenih“ je označen kao kriminalac, drugi kao cenzor, treći je mafijaš, četvrti tiranin, i taj patern se ponavlja, unedogled, podsećajući nas ne da smo se od nečeg sličnog izvukli, nego da samo još nismo došli na red.

Primeri koje je Kaić, uporan kao crkveni miš, pronašao, zavukavši se, neprimetno, u dugačke, tamne hodnike zamka, čitajući i beležeći hiljade stranica novinskih optužnica i presuda, da bi ih, potom, iskoristio u knjizi, više nego jasno pokazuju da se to – masovno medijsko suđenje i streljanje – zaista događalo, ovde, kod nas, da su mnogi, što svesno, što nesvesno u tome učestvovali, ali i da niko za sve to nikada nije odgovarao. (Ivan Tasovac)

Negativna slika igra značajnu, gotovo odlučujuću ulogu i kod čitalaca ili gledalaca koji bi na sam pomen ličnosti trebalo da reaguju emotivno repulzivno, da iskažu neodobravanje koje bi u krajnjem ishodu trebalo da generiše političko suprotstavljanje. Stvaranje i agresivno nametanje negativne slike o pomenutim ličnostima ima za cilj da njihov politički i svaki drugi angažman potpuno diskredituje. Naime, šta god pomenuta petorka – Đinđić, Vučić, Đukanović, Popović ili Subotić – činila, ove ličnosti biće direktno ili indirektno medijski stigmatizovane.

U medijskoj areni koja nalikuje „bojnom polju“, svaki racionalan odgovor bilo njih, ili nekog drugog učesnika javnog života koji nije negativno orijentisan ka njima, biće tumačen kao medijsko-politička farsa, svojevrsna moralna blasfemija ili pak političko-ekonomska dekadencija. Iskustvo medijskog „linča“ ovih ličnosti prikazano je detaljno. […] „Medijski atentati“ na pripadnike medijsko-političkog tetraedra podjednako su privlačni i samoproglašenim „borcima“ za „stvar ljudskih prava i demokratije“ kao i večitim zaštitnicima „srpstva“ i Srbije. Ako se tome dodaju „novinari specijalizovani za crne hronike“, dobija se gotovo savršeni propagandni instrumentarijum. Kriminalizovati, patriotski osramotiti, optužiti za nepoštovanje vrednosti demokratije i slobode, večiti je pretekst različitih, indirektno ili direktno povezanih, neretko sinhronizovanih kampanja.

Reč je o kontinuitetu kampanje, kampanji koja ne prestaje i koja teži uvek da traje kroz različite manifestacije. Širok dijapazon medijskih događaja opisan je u ovom studiozno i brižno pisanom delu. Upravo (zlo)upotreba medijskog označitelja koja je u srži brojnih kampanja pokazuje suštinu onoga što autor zove „kodeksom srpskih medija i povezanih grupa“. (Dejan Vuk Stanković)