Držeći u rukama nečiji pesnički prvenac u prvom se redu postavlja pitanje vizije samog pesnika pri verbalnom oblikovanju osećaja i misli, te koliko je to uspeo prepoznatljivo da prenese na čitaoca. U poeziji Mime Peković neće biti poteškoća u prepoznatljivosti i subjektivnom interpretacijskom lutanju, jer su njene pesme toliko lepe i kvalitetne da ne ostavljaju ni trunku sumnje u njenim namerama.

Pesme su u nekoliko poglavlja pisane slobodnim stihom, a izgovara ih odlučan ženski lirski subjekt koji lepim i pristupačnim rečima svedoči o svojoj mladosti, pri čemu sadržaj razigranosti ostavlja po strani kada se u njenom učenom diskurzu i poznavanju (kako književne, tako i filozofske) materije uočava jasna vizija sveta; prevladava romantika, ali i svest o životnim nedaćama.

Osim toga, pesnički postupak ove mlade pesnikinje ogleda se u hvatanju neodređenog oblika unutar buduće pesme. To je neka vrsta arhipelaga što će kasnije postati struktura poetske tvorevine. Ona unapred fiksira završetak i pretpostavlja početak, ali ne i sadržinu koja će se naći između tih dveju destinacija. To je postepeno otkrivanje sadržaja dok su još nadahnuća pri ruci. Pesnikinja retko interveniše na razvoju dela. I to je ključni argument u prilog originalnosti njenog stvaranja i stvaralaštva.

"U mehuru samoće" dokaz je da se mladim pesnicima u srpskoj književnosti treba omogućiti više prostora za rast i razvoj. Mima je upravo novi glas pesništva koji nepretenciozno i spontano, ostavljajući za sobom staromodnu kićenost pisane reči i epitete, priziva jednostavan stih neopterećen ukrašavanjem, stih blizak mladom čoveku, a usmeren ka smislenom i privlačnom izrazu i osećajnosti.