„Kod Laze Kostića sve zbunjuje, i biografija, i poezija… Zabunu stvara i veliki obim Kostićevih znanja i aktivnosti, i mnogostrukost njegovog talenta i njegovih interesovanja”, reči su Ljubomira Simovića koje verodostojno osvetljavaju Lazinu svestranost i beskonačni talenat. Kao takav, Laza Kostić bavio se pisanjem poezije, drame, eseja, ali i pozorišnom kritikom i prevođenjem. Prkosne prirode, rugao se sredini koja ga je sputavala u pesničkom zanosu i koja nije imala razumevanja za njegove stihove.

Prkoseći joj tako, Laza je stvorio ono najbolje, ono najiskrenije, što mu je ležalo na srcu i duši. I to najbolje sadržano je u ovoj zbirci pesama. Priređivač je ovu zbirku pesama izdelio na celine, pa se tako susrećemo sa svemirskim, zavičajnim, snovidovnim, ljubavnim pesmama i baladama. U tim celinama nalaze se pesme koje su obeležile njegovo umetničko stvaralaštvo, te se kao posebne mogu izdvojiti one koje pevaju o Šekspiru, o predelima Srema, kao i one koje predstavljaju spomen na poznate ličnosti, poput Ruvarca, Svetozara Miletića i Jovana Andrejevića. Najobimniju celinu čine ljubavne pesme, koje su posvećene Lenki Dunđerskoj, pesnikovoj večnoj muzi i inspiraciji.

Ovaj krug ljubavnih pesama otpočinje pesmama u kojima se autor obraća Lenki i u kojima javno iskazuje svoja osećanja, dok se zatvara najlepšom i najduže stvaranom pesmom – Santa Maria della Salute, emocionalnom dramom pesnika koja opeva njegove beskrajne sukobe jave i sna, izazvane Lenkom, ali i egzistencijalna promatranja o prolaznosti života i o ponovom sretanju sa dragom u večnosti.

Petnaest godina nakon Lenkine smrti, pesnik odlazi tamo gde granicama nema mesta, tamo gde je jaz između mladosti i radosti nevidljiv. Pesnik, naš Laza Kostić, pozdravivši se sa ovim svetom, odlazi svojoj Lenki da ljubav večno proživi.