Najznačajniji prosvetitelj devetnaestog veka – Dositej Obradović, najavio je u Pismu Haralampiju štampanje knjige Sovjeti zdravago razuma, ali se umesto nje pojavila, sasvim neočekivano, knjiga Život i priključenija. Ova knjiga se, po svojoj strukturi, izdvaja, jer predstavlja život autora, te se tako čitaoci ponovo sreću sa pojmom autobiografije i autobiografskog dela. U predgovoru ove knjige pisac nam kazuje o svojim namerama koje želi da ostvari pisanjem. Takođe, jasno ističe kako je uvek na raspolaganju svom narodu i kako želi da nauku i prosvećenost približi srpskoj omladini. Otvoreno govori o potrebama prevođenja, pisanja i štampanja na srpskom jeziku, o vaspitavanju dece, ali i o obrazovanju žena.

Autor u ovom delu čitaocima iskazuje dve najvažnije tendencije dela, a to su: ogromna potreba za obrazovanjem, ali i ukazivanje na štetnost monaštva, jer sputava čovekove želje za obrazovanjem i usavršavanjem. Svoje nezadovoljstvo manastirskim životom jasno obelodanjuje u predgovoru, u poglavlju o svom temišvarskom školovanju, kao i u poslednjem delu knjige. Kaluđerstvo je za njega kočnica svakog duhovnog i kulturnog napretka, te zbog toga svoje ideje često iznosi kroz likove episkopa i monaha, jer su oni crkveni velikodostojnici i njima, čak i opasne reči, neće biti zamerene, pa se tako npr. u razgovoru sa monahom Zilotijem oslikava Dositejevo vešto pobijanje Zilotijevih antiteza. Dositej je u ovom delu vešt u tome, te svoja mišljenja uvek iznosi kroz dijaloge i laku fabulu, sasvim neusiljeno.

Suočivši se sa oštrom kritikom, Dositej je nekako uspeo da sačuva snošljive odnose sa poglavarima crkve, a nama, kao vernim čitaocima, ostaje ovo njegovo kojim nam poručuje da štampamo knjige na svom jeziku, ne ostavljajući naš narod lišenim saznanja.