Ljudi govore predstavlja najbolju knjigu Rastka Petrovića, koja je objavljena pred sam kraj njegovog života. Napisana u prozi, ona je pravi putopis, jer kroz dijaloge stanovnika saznajemo o ostrvu, što oslikava nesvakidašnje lirske trenutke.

Pisac radnju ovog dela smešta na dva ostrva. Naime, na prvom ostrvu živi bogati markiz, dok na drugom ostrvu žive ljude koji rade za njega. Iako je u pitanju putopis, u njemu jedva da pronalazimo opise, budući da je radnja koncipirana na dijalozima. Mi, zapravo, ne saznajemo o kom ostrvu autor govori, kao ni o kojoj zemlji je reč, kako bi se postigla univerzalnost poruke koju pisac kroz ovo delo šalje. Pripovedač putnik, koji je verovatno i sam autor, započinje razgovore, ostavljajući stanovnike ostrva da pričaju i da otkrivaju svoje životne priče, potpuno uronjeni u ravnodušnost svojih učmalih života. U skladu sa utopijskim rezonima, i priroda je poput ljudi mirna i staložena.

LJudi govore je knjiga koju je Rastko Petrović napisao u toku jednog putovanja: „Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretizovalo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: LJudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universum uopšte.” Pisac, ostavši sam sa prirodom, svoj doživljaj sveta vidi kroz trajne i neraskidive odnose, koji vladaju i ljudima i prirodom, odlučujući da ne bi valjalo da se ponovo rodi i da ponovo živi sve ispočetka, jer su rođenje, život i smrt dražesne stvari koje treba da ostanu zagonetka.

Ipak, ovo delo predstavlja impresiju o životu ljudi, koji su ograničeni samo na prostor jednog ostrva na kojem su i njihove sudbine zatočene.