Drama Kralj Betajnove predstavlja obimnije i značajnije delo Ivana Cankara, koje ima osnovnu funkciju, a to je izražavanje nezadovoljstva društva, odnosno pasivizma slovenačkog seoskog stanovništva, kao i njegovu nemoć da se uključi u industrijsku proizvodnju. Zapravo, ona prikazuje proces siromašenja, propadanja i proleterizacije sela.

U ovom delu dramska radnja gradi se na sukobljavanju dve ličnosti: Kantora, predstavnika mladog slovenačkog kapitalizma i Maksa Krneca, revolucionarnog intelektualca, studenta i skitnice. Između njih se javljaju sukobi, koji, verovatno, proističu iz različitih društvenih statusa. Maks, osvetoljubiva i ponosna skitnica, zna da za njega ne postoji život, već oseća kako njegov prkos izaziva lični poraz, pa čak i smrt. S obzirom na to da Maks Krnec ne poseduje ništa, taj se sukob može odvijati ili na materijalnom ili na socijalnom planu. NJegova osvetoljubivost i ponos može da se sukobi sa Kantorovim nemoralom, ali ono što njega posebno umiruje jeste to što se ta psihološka borba ne odvija samo u njemu samom, nego i u tome što želi da vidi i dokaže Kantorov greh. Kantor nije tipičan lik, nego predstavnik moći i bogatstva koji u sebi ima ipak nečeg ljudskog, što se ogleda kada npr. govori kako nije lako podneti sve to bogatstvo i kada priznaje Maksovo ubistvo.

Shodno napisanom, možemo reći kako je ovo ipak drama koja se odvija u Kantoru, koja govori o njegovim sumnjama, o protivrečnim izjavama, o graničnim situacijama u kojima se nalazi pre i posle Maksovog ubistva. Tim postupcima drama postaje kompleksnija, psihološki iznijansirana, pa samim tim sve što Kantor čini ne predstavlja zlodela, nego i svesne, promišljene činove. Ovo delo, ipak, postaje socijalna drama koja sa sobom nosi piščevu radikalnu osudu, dok nama, zatvorivši korice ove knjige, ostaje da se pitamo o kakvoj je to revoluciji reč kada ceo narod ustaje i nazdravlja ubici poštenog čoveka…