"Ako bih morao u jednoj jedinoj rečenici da napišem recenziju o knjizi Save Damjanova Nova čitanja tradicije, onda je sigurno da bih se vratio na sam početak i na naš, unekoliko, zajednički ulazak u književnost! (Mislim pritom na čitavu jednu generaciju koja se okupila oko studentskog književnog časopisa To jest i kasnije sazrevala preko Književne reči!) Šta hoću da kažem? Sava Damjanov je od samog ulaska u svet literature u odnosu na sve nas VIŠE i DRUGAČIJE video. (Nerv književnog istoričara u Save Damjanova – koji se danas jasno vidi – prvi je uočio Milorad Pavić, tada naš profesor, koji je bio poznatiji kao književni istoričar negoli kao pisac.) Sava Damjanov je, da pokušam slikovito to da pokažem, gledao književnost sa visine sa koje se sve jasnije vidi. (Kad kažem da je video više, mislim na taj, unekoliko, orlovski pogled.) Mi smo, na primer, pisali književnu kritiku u vreme dok Sava Damjanov traži tokove književnosti... A kad kažem da je drugačije video, onda mislim na ono uočavanje puteva (u ovom slučaju trebalo bi: putova) kojima bi književnost išla da ispred sebe nije imala "prepreke" (u najširem smislu te reči). Te "prepreke" (koje su ponekad nacionalne veličine) Sava Damjanov DRUGAČIJE vidi, i ono što smo mi videli kao rukavac, Sava Damjanov je jasno video kao mogući tok srpske književnosti. (Ja neću da dajem naslov knjizi Save Damjanova koja se nalazi ispred mene, ali ovde jeste reč o mogućim tokovima – i o jednostavno drugačijoj viziji književnosti, da se poslužim opštim mestom.) Ne sećam se više u kojoj je i kakvoj prilici, kojim povodom (znam da smo se stalno određivali prema savremenoj književnosti i tražili njene korene), pesnik Dušan Radak izrekao vrednosni sud o Savi Damjanovu. Nešto kao: kad Sava Damjanov nešto kaže, tu se više nema šta dodati! (Paradoksalno je da je upravo čitav književni rad Save Damjanova okrenut protiv onoga "čemu se nema šta dodati": on bi monolitnost i nepromenjivo da dovede u pitanje...)" - Milivoj Nenin