U jednom prelomnom trenutku svoga života i rada, Bela Hamvaš (1897-1968) je izveo sopstvenu računicu: šta je hteo i šta je uradio.

Račun je porazan i veličanstven: "Morao sam da naučim da svaka muka i nevolja, pad, lom, patnja pripada mojoj sudbini. Morao sam da saznam kako sam ranjen, i pobeđen sam. Nije mi bilo dopušteno da ustuknem. Nije mi bilo dopušteno da se prodam sreći. Na koncu sam počeo da uviđam smisao patnje.“

Delo je ostalo u rukopisu, objavljeno je tek 45 godina posle nastanka i 30 godina posle autorove smrti. Ali je Hamvaš i posle izvođenja ovoga računa nastavio da piše, tako je nastala druga polovina njegovog velikog opusa: eseji, studije, romani. Ispostaviće se da je on jedan od onih velikih stvaralaca čije delo ne zastareva, njegovo vreme tek dolazi, njegova misao će oploditi i osvestiti mnoge čitaoce i stvaraoce.Izuzetna je i veoma retka privilegija koju ima čitalac kada mu je omogućeno da se približi nepristupačnim dubinama jednog ovakvog stvaraoca i mislioca. Hamvaš za sebe tvrdi da je mađarski Hiperion koji je odricanjem i patnjom stigao do istine koju nudi narodu.

Hiperion je zapravo sin boga Heliosa, Sunca, koji ljudima i zemlji šalje svetlost i toplotu; ali Hiperion nije samo rođen kao bog, nego je i titan koji je pobeđen u pobuni titana i koga Uran zatvara u podzemnu tamu. On je istovremeno trijumfalni bog i pobeđeni, patnički titan. Za njega ne može ni da postoji sreća u uobičajanom ljudskom smislu. Hamvaš je prevalio ogroman unutarnji put, ali i put realizacije, dok je stigao do ovakvih saznanja koja nam nudi. Izričito veli da bez stvaralaštva, dakle jedne vrste realizacije u književnom delu, ne bi mogao opstati.

Ali i pored uzbudljivog sleda Hamvaševe misli, značajno je zapaziti s kolikom pažnjom i usredsređenošću pisac saopštava nizove pisama, pažljivo odabirajući i teme i njihov raspored. Težina misli i lakoća saopštavanja gotovo ljudski nesaopštljivih ideja dozirana je s takvom preciznošću da izaziva potrebu analize i saznavanja više nego ijedno drugo Hamvaševo delo.