Uzevši u ruke knjigu Kako uspeti u korporaciji i ostati normalan kao izdavač, mislila sam da ću naizmenično čitati knjigu i pretraživati po netu trudeći se da rastumačim „šta je pisac hteo da kaže“ jer ova oblast nije „moja šolja čaja“. Pročitala sam dosta takvih knjiga radeći lekture, a kako volim da mi je sve jasno, radila sam upravo ovako – malo knjiga, malo komp, malo čuđenje, malo (pod)smeh. Ako ćemo pravo, knjige o biznisu najčešće su „prodavanje magle“. Kad su autora „Kako da zaradite prvi milion“ pitali kako je on zaradio svoj prvi milion, odgovorio je: „Od ove knjige“. Vrlo često o biznisu pišu ljudi bez pravog, konkretnog iskustva posla. To je sistem „rodio se s kravatom i akten-tašnom“. Prvo radno mesto – savetnik. Međutim, na moje veeeliko i prijatno iznenađenje – nisam morala da se borim sa štivom. To je prva preporuka. Uzgred, to je i najvažnija preporuka. U prilog tome ide i činjenica da su je ljudi od zanata progutali u jednom dahu.

Autorka ima dvadesetogodišnje iskustvo, koje je izdašno prenela čitaocima. Skoro svaka situacija potkepljena je konkretnim primerom iz njenog bogatog iskustva rada u korporacijama. Baš kao što naslov kaže, Kako uspeti u korporaciji i ostati normalan, kroz celu knjigu provlači se sintagma biti normalan u smislu – postati i ostati lider u skladu s vrednostima koje gajimo. Dakle, prava literatura za potencijalne lidere.

Ideja vodilja je raditi u skladu sa sopstvenim vrednostima. Ako ih izgubite iz vida, moguće je da napredujete u korporaciji, ali nikad nećete postati lider. U najboljem slučaju – neki šefić.

Knjiga je podeljena na pet poglavlja, ali je njihova numeracija: nulto poglavlje, prvo, drugo… Bilo mi je čudno – zašto nultu poglavlje? Naslovljeno je kao Definicija uspeha, i – pravi je pogodak. To je osnova na kojoj ćete kasnije stajati, uporište da se ne izgubite u velikom poslovnom sistemu i, najvažnije – da ne izgubite sebe. Nataša Kažić je vrlo plastično, uz primer svojih odluka, definisala najvažnije odluke koje morate da donesete. Na primer, kad je rešila da ipak počne da radi u Srbiji a ne u Italiji, u kojoj se školovala i započela radni vek, dobro je obrazložila zašto je tako odlučila i dala konkretne primere zašto ne bi radila u Valentinu (a mogla je), kao i uporednu tabelu troškova života u Milanu i Beogradu. Odluka je bila ne samo „subjektivni osećaj“ već proverena i primerenim testovima.

Tek tad, kad odredite svoje vrednosti i postanete ih svesni, možete da krenete s poslom. Pravim poslom. Ali nikad ne gubite iz vida koje su vam vrednosti. Najvažnije – stičite znanje, veštine…

Kreću faze karijere. Prva, druga, treća… Autorka je prošla kroz sve faze. Čitajući, sećala sam se svojih iskustava iz korporacije. Sve je opisano, svaka moguća situacija. Nezgodan šef, dobar šef, tračevi, prihvatanje feedbacka, konflikti, rokovi, krizne situacije… Šta god da vam zapadne, dobro je. I greške su škola, odlična škola.

Druga faza karijere – postali ste ekspert. Sad već vodite projekte, stičete diplomatske veštine, prioritizacija vam postaje važna stavka posla, radite s konsultantima… Naravno, ništa od toga ne može da uspe ukoliko niste timski igrač. Ovo je ujedno i faza u kojoj, postajući nekome mentor, pravite odskočnu dasku za sledeću fazu karijere – postajete lider koji vodi timove.

Najveću zabavu pružilo mi je poglavlje o drugoj fazi karijere. Sećala sam se raznoraznih šefova i smejala se nekad glasno nekad kiselo, ali sam se smejala. I uživala. Setila sam se i naših tim-bildinga (imali smo ih, i te kako). A tek kako sam se smejala primerima o „nezamenljivim ljudima“! U čemu je bila greška u korporaciji u kojoj sam radila? Na mestu lidera uglavnom smo imali šefove, i to one zadrte. Naravno da nije moglo da uspe.

Treća faza karijere je visok karijerni nivo na kome možete oboleti od powertripa. Vratite se na nulto poglavlje i setite se svojih vrednosti. Biti deo rešenja, a ne problema – to je ključna sintagma. Sad se nalazite u maloj bari punoj krokodila. Opet se vratite na nulto poglavlje. Vrednosti, vrednosti…

Čevrta faza karijere je – prenošenje znanja. Pogađate, u ovoj fazi nalazi se i autorka knjige Kako uspeti u korporaciji i ostati normalan. Tu je kvaka koja knjige o biznisu čini relevantnim – da li „prodajete maglu“ ili stvarno prenosite znanje. Kako je Nataša Kažić često davala primere iz sporta govoreći o napredovanju u korporaciji, adekvatna reč bila bi – trening. Treba težiti izvrsnosti, ne takmičenju, kako kaže. Onaj ko nije trenirao, odnosno nema iskustva, stvarnog iskustva rada u korporaciji, prodaje maglu. Ova knjiga je došla kao rezultat dugotrajnog i napornog treninga. Dugotrajni trening je 20 godina rada u korporaciji, a naporan je zato što je prošla sve faze karijere, od malog šrafića u velikom sistemu do lidera. Nesebično je podelila svoje iskustvo, upozorila na zamke i prepreke, savetovala za najbolje rezultate, potkrepila sve konkretnim primerima… Ovo nije „štrikanje promaje“ već relevantna biznis-literatura.

Izuzetna knjiga. Nije samo za stručnjake, zanimljiva je i onima koji nikad nisu imali ambiciju da rade i napreduju u velikoj korporaciji. Uživala sam u njoj iako „nisam iz priče“. Ne samo da nisam iz priče nego sam neko ko je posmatrao ovu vrstu literature mršteći se. Zaklopila sam korice s osmehom na usnama i raznoraznim planovima za svoj dalji poslovni život.