Zej­no­vu svad­bu Salih je obja­vio naj­pre u nastavcima 1964, pre svog naj­slav­ni­jeg dela Sezo­na seo­be na sever (1966), a u jed­nom inter­vjuu objasnio je da je Sezo­nu počeo pisa­ti tamo gde je zavr­šio Zej­no­vu svad­bu. Svo­jim naslo­vom roman impli­ci­ra da je reč o opi­su svad­be­nog vese­lja seo­skog mom­ka po ime­nu Zejn. Ali svak ko bi pomi­slio da je tu u foku­su ženid­ba glav­nog juna­ka pre­va­rio bi se! Da je tako, ovaj bri­ljant­ni tekst, koji tre­ti­ra dru­štve­no sta­nje izme­đu tra­di­ci­o­na­li­zma i moder­ni­zma, „izme­đu magi­je pro­šlo­sti i miste­ri­je sada­šnjo­sti“, izgu­bio bi svo­ju jedin­stve­nost i ori­gi­nal­nost. Napro­tiv, sve u njemu, uklju­ču­ju­ći broj­ne fleš­be­ko­ve i pažlji­vo ras­po­re­đe­ne savr­še­no fil­mič­ne sce­ne, usme­re­no je ka tome da pri­ka­že odno­se u tada­šnjoj sudan­skoj zajed­ni­ci na pra­gu urba­ni­za­ci­je, njen men­ta­li­tet, njene nedo­u­mi­ce, napre­do­va­nje i, isto­vre­me­no, njenu čvr­stu vezu s tra­di­ci­o­nal­nom kul­tu­rom regi­je, uz sim­bo­lič­ki mae­stral­no pri­ka­za­no mistič­no, sufijsko poi­ma­nje živo­ta poje­din­ca i cele te zajed­ni­ce.

Lik Zej­nov pri­ka­zan je, na prvi pogled, kao sušta suprot­nost svom ime­nu (Lepo­tan), s nizom fizič­kih i psi­hič­kih nedo­sta­ta­ka, ali je apsolutno neza­bo­ra­van lik. Kva­li­te­ti koje autor pri­pi­su­je juna­ku pri­ka­zu­ju­ći ga kao juro­div­ca, mistič­no povezanim s nat­pri­rod­nim sila­ma, neu­mit­no pod­se­ća­ju na hero­je mito­va i legen­di.

Kao knji­ga, Zej­no­va svad­ba poja­vi­la se na arap­skom 1969, kuvaj­tski film sni­mljen pre­ma roma­nu dobio je nagra­du na festi­va­lu u Kanu 1976. godi­ne, a adap­ta­ci­ja za pozo­ri­šte pri­ka­zi­va­na je u Kai­ru, Tri­po­li­ju i Kar­tu­mu tokom osam­de­se­tih godi­na.