Kada je profesoru istorije Muštaku Serhazinu zazvonio telefon, svakako nije očekivao da sa druge strane čuje glas Nuzhet, svoje neprežaljene mladalačke ljubavi, koja ga je napustila pre 21 godinu i otada se više nije javljala. Ovaj kratki ali potresni razgovor kod profesora izaziva napad psihogene fuge ‒ retkog poremećaja koji usled psihološke traume dovodi do kratkotrajnog gubitka pamćenja.

Muštak gubi svest i ponovo dolazi k sebi u Nuzhetinoj zgradi, gde zatiče odškrinuta vrata i zlokobnu tišinu. U stanu pronalazi beživotnu Nuzhet, ubijenu otvaračem za pisma na čijoj dršci se nalazi tugra, kaligrafski amblem sultana Mehmeda Osvajača. Inspektori Nevzat i Ali, stari znanci naše čitalačke publike, sada se suočavaju sa čitavom lepezom osumnjičenih, kao i s naizgled nerazmrsivim klupkom motiva za ubistvo.

Užasnut mogućnošću da bi i on sâm mogao biti ubica žene koju je voleo čitavog života, profesor proživljava emocionalni slom, u kome postaje sopstveni tužilac, branilac i sudija. Istovremeno, pitanje Nuzhetinog ubistva prepliće se s pitanjem smrti čuvenog sultana Mehmeda Osvajača, koji je doneo Ukaz o bratoubistvu – da li je tvrdnja da ga je ubio sopstveni sin samo zavera fanatika ili pažljivo zataškana istorijska istina?

S referencama na Frojdov esej „Dostojevski i oceubistvo”, Tolstojevu „Krojcerovu sonatu”, kao i bogatu tursku istoriju, a naročito period vladavine Mehmeda II, Umitov triler pokušava da odgonetne koji su to psihološki, socijalni, ali i istorijski pritisci koji navode ljude na zločin i kolika je uloga istoričara u očuvanju ili razbijanju nacionalnih mitova.