U nizu romansiranih povesti o junacima koji su svetom minuli kao zvezde, a ostali da blistaju nad njim i kad se ugase, konačno se našao Tomazo Kampanela. Dante Mafija, ugledni italijanski pesnik, profesor, kritičar, esejista i prozaista, urednik časopisa koji prelaze nacionalne granice, podario nam je ovu plemenitu i čestito napisanu knjigu. U međuvremenu, ovenčana je trima književnim nagradama („Čiro Marino“, „Streza“, „Palmi“). Čudesna povest: uz Galileja i Đordana Bruna, Kampanela pripada istinskim intelektualcima ondašnje Italije, ne samo kao filozof, naučnik, pesnik, nego i kao visoko moralno ljudsko biće.

Đandom Eniko Kampanela, sin obućara Đeronima i žene mu Katarinele, rođen je 1568. godine u Kalabriji. Bistro i krepko dete je, poput svojih vršnjaka, sticalo osnovne pojmove o prirodi i društvu u seoskim poslovima i dečačkim nestašlucima, bilo je očarano drevnom narodnom magijom i travarstvom (čime su se prvenstveno bavile žene, jedna od njih iscelila ga je od smrtonosne boljke). No on se od svojih drugara i razlikovao. Lišen mogućnosti da pohađa nastavu, a gonjen neodoljivom potrebom da saznaje, provodio je dane šćućuren pod prozorom seoske škole, krišom slušajući učitelja i pišući po tablici koju je, kao i pisaljku, sam napravio. Jednog dana ga je tako zatekao seoski sveštenik i, zadivljen njegovim sposobnostima pamćenja i razumevanja, nagovorio roditelje da ga pošalju u manastir: dečak postaje dominikanac, odabravši ime Tomazo.

Ređali su se manastirski dani, mahnito čitanje i promišljanje, ali ne u miru i sabranosti, jer su na delu uskoro bile ljudska zloba, zavist, uskost svake vrste. Stoga su se ređali i manastiri: onako zdepast i temeljan, plahovite naravi i nepokolebljivo odan traganju za znanjem i istinom, jogunasto se odupirao surovim pritiscima, zamkama i nepravdama. Otišao je iz Kalabrije, boravio u Napulju, Firenci, Bolonji, Padovi i Rimu, ali opet nimalo spokojno. Posle nekoliko – danas bismo rekli – kafkijanskih procesa (za ciglih šest godina, od 1591. do 1597, bilo ih je četiri), vraćen je u očev dom, pod stražom, kao nepokorni prestupnik. Zavičaj mu je, posle izbivanja, delovao još napaćenije nego ranije, te postaje i jedan od vođa ustanka protiv španske dominacije i crkvenih ljudi koji su je mirno prihvatali. Godine 1599. pobuna je, usled izdaje, ugušena, a Kampaneli se u Napulju opet sudilo, i to dvostruko: za pobunu i za jeres.

Uprkos njegovoj veštoj i superiornoj odbrani i uprkos činjenicama, a zahvaljujući, opet, lažnim svedocima, bio je osuđen. Zatim su se ređali zatvori, među kojima je bilo i jedno nepojamno mučilište, strašna rupa koju je u pesmama nazivao svojim Kavkazom. No ovog Prometeja vodili su moral i srce, učenost i zdrava pamet, te je i on kinjio svoje mučitelje, nadmoćno igrajući po ivici ponora, čas praveći se lud, čas zapanjujući sve, od zatočenika do čuvara i sudija, svojim blistavim umom. Naime, inkvizitori nikako nisu smeli da pošalju na lomaču mentalno obolelu osobu, jer je onda njen greh padao na njih. Umesto da fizički i psihički posrne, Kampanela je, dovijajući se kako je znao i umeo, u tamnici napisao mnoga dela na latinskom i italijanskom jeziku, a kasnije, u nešto blažim uslovima, našao načina da ona dospeju do njegovog velikog prijatelja, plemića Marija del Tufa, a odatle i van Italije. Nije oklevao ni da, usred tamnice, stane u odbranu svog prijatelja Galileja, o čemu svedoči čuvena Apologija.

Valja napomenuti da su tekstovi pod njegovim imenom sve do 1629. bili na Indeksu zabranjenih knjiga, tako da mu je čak i pesme namački izdavač morao prvo da objavi pod pseudonimom.