U političkoj esejistici Dobrice Ćosića posebno je mesto knjige Moć i strepnje, koja je svoje prvo izdanje doživela u Beogradu 1971-e, čiji izdavač je bio Narodni univerzitet "Braća Stamenković"; tadašnja politička oligarhija, po nalogu Josipa Broza Tita, pokrenula je, posredstvom partijske komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, političku i policijsku kampanju protiv knjige i njenog autora. Knjiga je zabranjena, izdavač i urednici primereno kažnjeni zabranom izdavačkih poslova i gubitkom radnih mesta, uz isključenje iz redova SKJ. Retko je ko u to vreme, krajem šezdesetih, imao građanske hrabrosti da poput Ćosića javno izrekne tako radikalnu osudu vladajućeg poretka i pozove njegove ključne aktere na odgovornost. Za Ćosića je revolucija bila i ostala prometejski čin istorije, čin u kome je bitno ne žrtvovanje nego stvaranje, izgradnja humanog sveta, po meri čovekovih potreba i ambicija da se živi i stvara u slobodi. Vrlo rano je Ćosić kao pisac otklonio neutralnost, aristokratsku samosvrhu od svog umetničkog poslanja. Umetnost je prihvatio kao slobodu, tvrdeći kako ona ne postoji ako se ne angažuje za slobodu (i u tom angažmanu, naravno, ne radi se samo o političkim slobodama, iako su one – kaže Ćosić – pretpostavka svih sloboda). To je štivo podsticajno i za Ćosićeve sledbenike i za njegove negatore, živo i nemirno, otresito i izazovno, i sada kao što je to bilo i kada se prvi put pojavilo. Ako novo i ne nastupa pobedonosno, ako i ne postane muka i život ovih generacija – piše Ćosić 1968 – ispoljava se čežnja za novim svetom i nepristajanjem na postojeće. Ta čežnja i danas je među nama, ali, da bi je prihvatili na Ćosićev način, ona mora biti u društvu aktivističke komponente – nepristajanja na postojeće.