Držeći se motiva, tj. naravoučenija da "Smeh je zdravlje“, i da je kroz život naroda oduvek provejavala snaga narodne poslovice, pošalice, anegdote, parodije i vica, neosporno je da je pisac ovih aforizama imao za cilj da upravo na taj i takav način i takvom formom književne izražajnosti objasni određene manjkavosti izvrgavajući ih podsmehu, i tako se sa njima uhvati u koštac.

Od tajne nad tajnama, od čuda nad čudima, Nenad Maksimović se opredelio za čudo koje se imenično zove "Čovek", za njegovu kulturu, njegovo ljudožderstvo duha, te buntovno uzvikuje protestvujući na duhovno slepilo, na slepilo očiju:
"Filip Višnjić slep je video sve. Mi vidimo sve, ali smo ipak slepi."

"Da je autor ovih aforizama pisac – aforističar velikog talenta, snažne i nesputane imaginacije, lucidnih i tačnih zapažanja, sjajnih ideja i jednostavnog, preciznog i efektnog književnog izraza, zapaža se već u prvom ciklusu aforizama pod nazivom „Pao mi šećer“ gde on na duhovit način pokušava da nam preko njemu karakterističnih slabosti, strasti prema slasnoj hrani izmami osmeh, i pritom nas uvede preko bujice smeha u polje jedne socijalno egzistencijalne problematike veoma rasprostranjene kako u svetu tako i kod nas obzirom na stepan narastanja siromaštva u svim zajedicama svih društava, sa željom da nas probudi nad ambisom današnje moderne tragedije, da probudi našu svesnost njenom postojanju.
"Kad mi padne šećer uvek pustim usisivač".

Iščitavanjem ostalih odeljaka ove knjige;"Fejsbukovanje“ "Svašta nešto“ "Mir u kući“ itd, moglo bi se reći da ne postoji društveno i lično pitanje iz današnjeg vremena i prostora a da se njime nije pozabavio Nenad Maksimović. Radeći na njima on sledi liniju satirične meditacije, opservira situaciju prisutnog nereda svagda i svugde, čak i na društvenim mrežama gde se veoma često stvaran život umotava u satiričnu bajku, u romeojulijesku priču, u dečiju pesmaricu – maštalicu:
"Na svakoj društvenoj mreži je imao ljubav svog života.“

Zbirka aforizama Nenada Maksimovića odlikuje se mudrošću, jednostavnošću, duhovitošću, i činjenicom da su mu misli sažete i sabrane, obojene svim paradoksalnim svojstvima koje odlikuju stvarnost o kojoj Nenad piše." - Iz recenzije, Nada Aničić Crljenica, književnik