Giljermo Martines odavno ima svoju publiku u Srbiji; njegova prva dva romana su objavili novosadski „Svetovi“, sledeća dva – beogradska „Laguna“. Antologijska priča Veliki pakao objavljena je, kako dolikuje, u „Agorinoj“ Antologiji savremene argentinske priče; no njegove pripovetke nikad dosad nisu kod nas bile objavljivane.

Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta.

Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka.
Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa. Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme.

U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet. Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva.

Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise.