Pred znatiželjnim čitaocem otvara se zbirka kratkih priča Radmila Anðelkovića naslovljena kao „Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša“. Sam sadržaj otkriva neke od ideja koje su rukovodile autora da svoju zbirku ovako koncipira; naime segmenti „Objavljeno do 2000.“, „Grbovnik“, „Glavni tok“ i „Radionice“ vremenske su ali i stilističke odrednice priča. Knjiga se, otuda, može iščitavati i kao svojevrsni spisateljski „bildungs roman“ (Anðelkovićevog bavljenja kratkom prozom), dakle delo koje prati stasavanje/liniju razvoja jednog pisca koje traje duže od dve decenije. Svako ko se odvaži da ispisuje priče ulazi u bezvremeni tok ljudske istorije započet mnogo pre nego što je stvorena mogućnost beleženja priče. Vremena su se menjala, od usmene književnosti ušlo se u onu koja se zapisuje na svakovrsnim medijima i razastire preko čitave planete odnosno iz prošlosti seže u budućnost; ipak, osnovno pravilo čitave rabote nije se promenilo – priča mora da opčini slušaoca/čitaoca i izmesti ga iz njegove stvarnosti u neku drugu, onu koju stvara autor. Taj zadatak, paradoksalno, lak je i težak, moguć i nedostižan. Njegovo ostvarivanje opravdava sva sredstva koja autor može da zamisli i pretoči u reči. Ali, uprkos tim slobodama i širokim prostorima imaginacija, stvaranje uverljivih priča ne ide samo od sebe. Bezbroj je segmenata koji moraju da se uklope na pravi način: zaplet, karakterizacija likova, pozadine, dijalozi, refleksije, stil... Rečenom treba dodati (u slučaju ove zbirke, uz izuzetak priče „Akvarijum za zlatnog karaša“) i specifične zahteve koje nameće kratka priča kao posebna, bezmalo maniristička, prozna kategorija, izazovna i poželjna ali i mistički delikatna.