Pošto smo preduzeli, naučili i počeli da razumemo, sada možemo da nađemo svoje mesto.

Sada je vreme da zauzmemo svoje mesto, pokažemo svoju snagu i kreativnost. Pošto smo sagledali pređeni put i sebi ga potvrdili, nalazimo lično uverenja da nastavimo svoj put.

Svet pripada onima koji znaju da ga uzmu.

Naših pet čula, za koje smo videli do koje mere predstavljaju nosioce saznanja, zadovoljstva i bogatstva, istovremeno su emiteri i receptori. Ona nam omogućavaju da prihvatimo sve naše zemaljske mogućnosti u skladu s onim što jesmo. Dakle, puštamo da kroz čula uđe u nas mnoštvo osećanja koja nam prijaju. Miris zemlje, vatre od drveta, zanosni zvuci morske obale, osećaj kada gurnemo noge u vruć pesak, uživanje u letnjoj kiši koja prija našem licu... Miris i sluh imaju važno mesto u našem životu, ponekad su agresivni, a ponekad prijatni i slatki. Zvuci, mirisi vode, prirode, vetra u lišću, pesma ptica pružaju ogromno zadovoljstvo. To nam prenose naša čula koja nam to fizički omogućavaju na ovom svetu, dovodeći do zadovoljstva koje možemo nazvati mlađim bratom sreće. U stanju smo da osećamo svakog dana. To nam je uvek moguće, besplatno je i neiscrpno! Ne ustežimo se da se dobro snabdemo osećanjima da ne bismo propustili voz sreće u danu kada dođemo do nje.

Svaki put kada se radujemo aktiviramo među našim neuronima mnoštvo veza koje proizvode nervni impuls. Ako ne hranimo svoja čula tih impulsa će biti mnogo manje, a mi ćemo, jednostavno, biti manje živi, manje prisutni u nama samima i zato manje sposobni za sreću.

Kako naš mozak može da bude u formi, da skladno upravlja našim mislima ako mu ne pružamo potrebnu energiju? Njemu je potrebno zrno da ga samelje, a naših pet čula tome služe: slušajmo i posmatrajmo, razvijajmo našu radoznalost prema svetu s ciljem da se povežemo sa svim što nas okružuje.

"Od vas i od jednostavne pažnje zavisi da li ćete shvatiti uzbudljiv zanos života.” - Robert Lui Stevenson, Pohvala dokolici