Nema privrednog razvoja bez štednje građana. Nekada je štednja u bilansima naših banaka, na strani pasive, dostizala čak 70% od ukupno prikupljenih sredstava. Iz tog dinarskog i deviznog potencijala kreditirala se socijalistička privreda. Nažalost, ta privreda je bila neprofitabilna, pravila je gubitke koji su se pokrivali iz nove štednje stanovništva. Kako su decenije prolazile, tako se gubitak nagomilavao pa se više nije mogao finansirati. Ni inostrani krediti nisu pomogli. Jednostavno, posle smrti Vrhovnog Vođe poverioci su obustavili dalje kreditiranje samoupravne socijalističke privrede. U bivšoj SFRJ otpočele su velike ekonomske i socijalne krize osamdesetih godina koje su se, jačanjem nacionalnih birokratija, završile ratom. Ratoborne nacionalne oligarhije, sučeljene sa teškim gubicima socijalističke privrede, odlučne da po svaku cenu zadrže vlast, našle su krivce u drugim republikama i narodima. Tako se u krvi raspala zajednica južnoslovenskih naroda. Najgore smo prošli mi, Srbi. Slepo smo sledili svog Vožda koji je pretio svima i poručivao da ne znamo da radimo ali da znamo da se bijemo. Taj povik je došao od arogantnog birokrate koji je precenio stanje srpske privrede . Tako je prezadužena i neorganizovana privreda ušla u balkanske ratove. I, naravno, sve ih izgubila. A šta se moglo drugo očekivati?

Usput, primitivci na vlasti, preobučeni u nacionalno ruho, opljačkali su sopstveni narod i zemlju doveli na sam rub propasti. Programiranom hiperinflacijom, lažnim zajmovima, nametima za obnovu i svim mogućim opterećenjima, donedavno ih je bilo čak 250, razorili su sopstvenu privredu. Kada je 70% stanovništva dospelo na granicu egzistencijalnog minimuma, dok je 2% naših pink sugrađana raspolagalo 20% nacionalnog bogatstva, bilo je prirodno da se dogodi 5. oktobar i da proradi bes osiromašenih i uvređenih građana.

Pouka je jasna. Država ne može da živi na gubicima. Neko mora račun da plati. Ni siva ekonomija ne donosi blagostanje. Jedino što nas može spasiti je nova proizvodnja.

Branko Dragaš