Да Борисав Јовић у овим мемоарима није написао ништа друго изузев истине да је Јосип Броз донео Устав по коме Југославија није могла да се брани - они би и само зато били значајнији од свих које су писали његови саборци . Зато с правом заслужују да се назову књигом још ненаписане новије историје Србије.

Академик Матија Бећковић

Не само међу Србима (али међу њима поготову) редак је пример човека који се винуо високо на лествици политичке моћи, а при том остао имун на сва искушења и све потенцијалне суноврате које носи такво искуство. Можемо му веровати јер он не пише да би у десетој деценији живота добио нова признања, или да би био запамћен у што бољем светлу од нових нараштаја који не памте године распада СФРЈ. Јовић сведочи шта се десило и како се десило зарад историјске истине саме.

Борисав Јовић је написао књигу која осликава век нације кроз наратив о животу самог аутора. Лична драма и национална драма одвијале су се паралелно, а заједничка им је борба за опстанак и напредак. Јовић је сведок једног мучног времена у историји српског народа који је у XX веку претрпео низ пораза. Кључни пораз сам је себи нанео чином од 1. децембра 1918. године, деценију пре рођења аутора, када је направљена историјска грешка од које се Срби још нису опоравили. Упркос свему, Јовић верује да потенцијал за опоравак ипак постоји. Његова животна ведрина, после свега што је искусио, чуо и видео током вишедеценијског јавног ангажмана, импресивно су сведочанство о жилавости српског народа.

Јовићево сведочанство обавезно је штиво за свакога ко жели да боље разуме корене дисфункционалности југословенске заједнице у време Јосипа Броза и његових наследника, као и драму раних деведесетих година двадесетог века која је попримила карактер трагедије. У Јовићевом сведочанству читалац ће наћи оно шта академским анализама недостаје: непосредни људски додир и свестрано разумевање збивања кроз призму личног искуства.

Srđa Trifković