Milan Piroćanac je bio legalista, vrlo obrazovan, sa nagonom da gradi i kultiviše, a ne da ruši. Bio je za reforme koje bi osposobile državu da civilizuje društvo i da unapređena Srbija nađe svoje mesto u svetskom poretku. Činovnike treba učiniti delotvornim, problem birokratizma se ne rešava njihovim proterivanjem i uništavanjem. On je bio za jednu racionalnu birokratiju, kakvu je nešto kasnije u svojim delima opisivao Maks Veber. Za Srbiju, najruralniju državu Evrope, bez naučnika, laboratorija, univerziteta i komunikacija, jedini spas je bila „pametna“ država. Milan Piroćanac je bezuspešno pokušavao da svoj život posveti njenom stvaranju.

Piroćanac je bio protivnik partokratije i uviđao je kuda vodi vlast jedne stranke ili koalicije sklopljene da bi se terorisalo društvo i svi oni koji ne pripadaju tim partijama ili drugačije misle. Markovićevci i pašićevci su, više puta on napominje, agitatori, a ne odgovorni političari i državnici, opšti interesi njih ne interesuju. Pašić je u jurišu socijalista-radikala na vlast uzvikivao „što gore – to bolje“. Piroćanac je 1887. pisao kralju Milanu u pokušaju da zaustavi nasilje radikalsko-liberalne koalicije, opominjući ga da „seče po unutrašnjosti predstavljaju naš narod kao najdivljačniji narod u Evropi. Gde se je dosad videlo da komšije jedan drugog nabijaju na kolje“.

Studija Milana Piroćanca Međunarodni položaj Srbije objavljena je 1892. i nikada se više ništa nije čulo o njoj. Nije imala više izdanja, iako je on u njoj uspeo da jasno sažme sve izazove pred kojima se novoosnovana država nalazila i koji će je pratiti do danas. Jedino se na njegove teze kritički osvrnuo Slobodan Jovanović, i to posle 18 godina od njenog štampanja i iz političke konstelacije u kojoj je već uveliko zveckalo oružje, pa se na pacifi stička uverenja Piroćanca gledalo oholo.