PROSTORNO „MAPIRANJE“ DUHOM

Neko je rekao: „Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača“.

Pred čitaocem je upravo prozno-poetski putopisni portret čiji autor pripoveda iskustvo jednog unutrašnjeg putovanja, onaj ukrštaj konkretnog susreta sa zemljama, mestima, selima i varošima u kojima je boravio ili ih upoznavao, sa duhovnim putovanjem koje kao prostor „putopisne imaginacije“ nije imaginarna utopija već „duhovna mapa“ u kojoj jedan smisao razotkriva svoju dubinu u doticaju sa drugim smislom.

Tako u ovoj knjizi Stevana Tontića svaki doživljaj prostora postaje živ i stvaralački, on živi svoj tajanstveni život, iskustven i doživljen, ali isto tako obogaćen novim smislom u ključu piščeve „samoidentifikacije“ i sećanja.

Svi tekstovi na stranicama ovog poetsko-proznog rukopisa, i kada ne tematizuju konkretno putovanje ili susret sa nekim mestom, zapravo jesu putopis, jer kako to i autor navodi, „piščev duh i jezik uvek se kreću, pisac je tako na putu i kada misli da stoji, ili čak tapka u mestu“.

Prozni pasaži knjige upotpunjeni su stihovima koji se na različite načine odnose na mesto, kraj ili zemlju o kojoj autor piše. Taj naizmenični „hod kroz prozu i stihove“ ili zapise „garnirane“ stihovima obogaćuje čitalački doživljaj i uvodi čitaoca u svet prošlosti i sećanja, sadašnjosti i živih slika, u svet ukrštaja modernosti i tradicije.

I svaka nova Priča s jedne strane postaje i novi estetski doživljaj, novi susret sa nepoznatim ili poznatim prostorima, ali i prostorno „mapiranje“ duhom, njegovim šumovima i kretnjom koji, bar na ovom putovanju, nemaju kraja...