Starac i more predstavlja roman koji je zašao u domen moderne proze, jer je sačinjen tako da deluje kao unutrašnji monolog kojim se iznose misli glavnog junaka.

Opisujući život ostarelog ribara, Hemingvej prikazuje sve njegove unutrašnje borbe za povratak svog nekadašnjeg ugleda i glasa. Minimizirajući likove i trajanje radnje, Hemingvej svoj roman smešta u jedno ribarsko mestašce gde ljudi žive isključivo od ulova ribe. Santjago dugo nema sreće na pučini, te se svake večeri vraća u svoj skromni dom praznih ruku. Sredstva koja mu služe za ulov veoma su skromna, a njegov skromni život ulepšava mu dečak Manolino, koji ga, brinući o njemu, snabdeva hranom i koji mu svakodnevno pomaže da isplovi na pučinu, otvarajući time u Santjagovom srcu mesto prijatelja. Odlučivši da krene što dalje, Santjago neprestano razmišlja o egzistencijalnim stvarima i vrednostima, o sebi i svom opredeljenju da bude ribar, o moru…

U malenom čamčiću ribar mirno čeka ribu, maštajući kako će sa sobom ponosno odneti veliki plen na obalu sela. Ubrzo potom, riba je zagrizla više nego ikad i povukla Santjaga zajedno sa njom. Dva dana je trajala borba između njih dvoje, sve do onog momenta dok ona nije odlučila da napusti svet mora i da ispliva na površinu u svoj svojoj veličini i lepoti. Toj lepoti ribar nije mogao da se načudi. Umoran i iznemogao, starac vezuje za svoj čamčić plen i polako kreće kući. Na svom putu, ribe grabljivice proždiru Santjagov plen i on na obalu mora donosi samo njen kostur, kojem se meštani sela dive više nego živom ulovu.

Ovaj kratak prikaz Hemingvejevog romana Starac i more omogućava nam da vidimo kako se čovek hvata u koštac sa nepobedivom silom prirode i kako iz te neravnopravne borbe izlazi kao moralni pobednik, što je i sadržano u rečima glavnog junaka: „Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen.”