Ono što povezuje eseje objavljene u ovoj knjizi (bez obzira da li su posvećeni temama iz istorije ili teorije književnosti ili pripadaju domenu književne kritike) jeste osećanje duboke naklonosti prema tom drugom svetu. Želju da se on shvati mnogo ozbiljnije i u ovom našem, „realnom životu“, kao izvorište odgovora o najsuštinskijim pitanjima čovekove egzistencije – koje bi nam zasigurno otvorilo mnogo mudrije puteve u budućnost – umanjuje jedino zebnja od ideološke lupe pod kojom ona počinje da se izučava na „objektivan“, „naučan“ način. Jer, svedoci smo, danas, u svetu, književnosti se prilazi sa mnogo više respekta, a značaj koji joj se pripisuje nadilazi prostor koji je do sada dolijala u nastavnim programima i u „ezoteričnim“ zajednicama ćutljivih poklonika. Meðutim, ona je ovoga puta na optuženičkoj klupi, a ozbiljnost sa kojom joj se pristupa nema poreklo u velikodušnoj i mudroj proceni neprocenjive vrednosti koju knjiga za čovečanstvo ima, već u gnevu uverenja „poniženih i uvreðenih“ da se baš u književnosti najbolje prelamaju društveni odnosi moći i podreðenosti. Poštujući osećanja onih koji se osećaju ugroženo i marginalizovano, ipak se u ovoj knjizi okrećemo drugim vrednostima, tražeći odgovore koje možemo pronaći samo tu – u spoju individualne genijalnosti i arhetipskih kolektivnih sadržaja. Otuda su ovi eseji uvek i, nimalo uobražen ni samouveren, pokušaj da se iz ovog drugog sveta izaðe i da se iz njega iskristalisane poruke prenesu, uz skromno posredovanje, u svet u kome živimo – kao tihi govor večnosti.