Želim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj, da se velikim, blistavim rečima obratim nevidljivoj publici.

Počeo bih ovako: – O bogovi duginih boja...

Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima, već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedi­la egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski naj­uspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre pri­če, koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne for­me: Tolstoja, Borhesa, Henrija Džejmsa, Kiša, Andrića...

Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavlji­vanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa”, prvo izdanje 1995), a pre svega za nje­govog sina Dmitrija, koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom, i pri­tom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume.

Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom.

Zato je urađena redakcija ne­kih prevoda s ruskog na srpski, ne bismo li ih tako sravnili s ko­načnom, engleskom verzijom. U uredničkom smislu, bio je to delikatan proces, jer je trebalo pažljivo razgraničiti Naboko­v­ljeve intervencije na starim, originalnim verzijama kojima je po­boljšavao tekst, od onih uredničkih, kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme, poj­move i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se drži­mo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engle­skog jezika, prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.

"Knjiga Bojana Jovanovića Pamćenje i samozaborav predragocena je za savremeno srpsko društvo, srpski narod i srpsku kulturu. U njoj autor, strplјivo i skrupulozno, inventarišući sve naše griže i muke, daje presek našeg sećanja i našeg zaborava, odnosno samozaborava... On je, ukazujući na mnogolike i mnogobrojne figuracije našeg sećanja i (samo)zaborava, nagovestio, isijavajući zrake utehe i pouke, jezgrom vlastite egzegetske kristalizacije, da voleti svoj narod ne znači laskati mu, ili kriti njegove slabosti, već ih, naprotiv, odvažno iznositi i boriti se protiv njih." - Selimir Radulović