Kolo sreće, taj simbol tako drag srednjovekovnoj zapadnoj Evropi, okreće se za epohe, pa čak i za civilizacije; idealizovanje uspomena preobražava takođe i kolektivnu prošlost; mit o „lepom dobu" često se stvara u korist jučerašnjice: Francuzi XIV veka su s nostalgijom pominjali „dobro vreme Gospodina Svetog Luja". Zatim idealizacija često ustupa mesto omalovažavanju i zaboravu. Kasnije, otkrivanje novih dokumenata, vremensko odstojanje, nova gledišta, promene mode, takođe menjaju sliku prošlosti, okreću točak. Zlatne legende i crne legende se smenjuju.

Srednji vek je prošao taj krug istorijskih gledanja. Renesansa i klasicizam videli su srednji vek u crnom. Bilo j eto vreme umetnosti zvane „gotika", varvarske sholastike, i Englezi pronađoše dobru formulu: the dark ages, mračni vekovi. Revolucija od 1789, koja je ukinula „feudalna" prava u Francuskoj, a oglasila im pogrebna zvona u Evropi, dala je srednjem veku, koji je izjednačen u političkom i društvenom pogledu sa feudalizmom, sadržinu takođe dostojnu prezira. Obeležje „feudalan" postaje pogrdno. Romantizam je počeo da obrće tok struje. Ljubav prema rušavinama prenela se sa antičkih hramova na porušene tvrđave i nedovršene katedrale. Strast za ovim predmetima sanjarenja porasla je do te mere da su ih hteli restaurisati, ulepšati, obnoviti ili, tamo gde su tek bili u planu, napraviti...Stvarno srednjovekovno je bilo zamenjeno učenim medievalnim, neogotika je očarala kler, buržoaziju i Amerikance. Trubadurski žanr, romani Valtera Skota, Kvazimodo i Emerijo, digli su srednji vek na presto u literaturi a Velen je izmislio jedan srednji vek ogroman i prefinjen.