Ruska ikona predstavlja istinsko otkriće HH veka; ali, stare ikone su pretvorene u umetnička dela tek onda kada smo naučili da ih čistimo od poznijih zapisa; ujedno je postalo moguće i njihovo naučio proučavanje. Jedan od prvih slikara, koji je lepotu ruskog ikonopisa ocenio onako kako on to zaslužuje, bio je Matis. Kada se 1911-e godine obreo u Moskvi, Matis je, upoznavši se ovde s različitim zbirkama ikona, odmah postao njihov oduševljeni zaljubljenik. Naročito su ga zadivile novgorodske ikone o kojima je rekao sledeće: "Ovo je istinska narodna umetnost. Ovde je praizvor umetničkih traganja. Savremeni umetnik mopa svoje nadahnuće da crpi iz ove naive." Docnije je, naročito posle izložbi 1913,1927. i 1967. godine, ruska ikona počela da skreće na sebe sve širu pažnju. Među slikarima koji su iz nje crpli žive stvaralačke impulse treba pre svega spomenuti Nagaliju Gončarovu, Marka Šagala, Petrova-Vodkina. Ikona je osvajala neobičnošću svojih kolorističkih i kompozicionih rešenja, visokom produhovljenošću svojih likova, naivnom patrijarhalnošću osećanja života. Tako se desilo da se ruska ikona umnogome pokazala srodnom traganjima savremenih umetnika. Čitalac će iz ove knjige steći predstavu o istorijatu ruskog ikonopisa od njegovih izvora do početka HVI veka. Svesno sam sebe ograničio ovim hronološkim okvirima, budući da «zlatno doba» ruskog ikonopisa predstavljaju HIV i HV stoleće, posle kojih je brzo došlo do njegovog opadanja. To ne znači da u XVI-HVII stoleću nisu bila stvarana sjajna pojedinačna dela (naročito radovi stroganovske škole), ali je opšti nivo počeo primetno da opada, što se naročito ispoljilo u porastu didaktičkog načela, u duhovnoj površnosti likova i u tome što su boje izgubile svoju bivšu izražajnost. Prodiranje realističkih elemenata u ikonu došlo je u duboku protivrečnost s njemim idejnim ustrojstvom i brzo dovelo do toga da se ikona izrodi u pojavu eklektičke vrste. Ona je izživela samu sebe, ne budući sposobna da se, kao što je to bio slučaj u Zapadnoj Evropi, preporodi u realističku sliku. Od epohe Petra Velikog svetovna umetnost se oštro odvaja od crkvene, a ikona, isto kao i na hrišćanskom Istoku, od tada prestaje da bude estetska vrednost, ostajući samo predmet crkvenog kulta. Svi ovi motivi su i bili razlog što gornju granicu mog rada predstavlja umetnost Dionisija, tog poslednjeg velikog staroruskog slikara. Kako osnovni tekst ne bih opterećivao primedbama, na literaturu o konkretnom pitanju sam se pozivao samo u onim slučajevima kada se radilo o ikonama koje nisu prikazane u datom izdanju. Literatura o reprodukovanim ikonama navodi se u "Pojašnjenjima uz slike".