Dostupno je i novo izdanje rađeno u boljoj tehnologiji i vernije originalu. Miroslavljevo jevanđelje (zlatni faksimil) možete pogledati na sledećem linku:

http://www.dobraknjiga.rs/sr/Istorija_mitologija/Miroslavljevo-jevandjelje-zlatno-izdanje/

Ovo FOTOTIPSKO IZDANJE je prvi pravi i potpuni faksimil najstarije srpske ćirilične knjige - Miroslavljevog jevanđelja - napisane u poslednjoj četvrtini XII veka. Štampa faksimila i pratećih knjiga završena je na Vidovdan (28. juna) u Johanesburgu, Južna Afrika, a čitav projekat je rezultat sedmogodišnjeg truda jedinstvenog tima internacionalnih eksperata: urednika, istoričara, vizantologa, konzervatora, tehnologa, štamparskih i grafičkih majstora, umetnika i zanatlija. Neposredno po izlasku iz štampe, komplet MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE - FOTOTIPSKO IZDANJE otkupile su mnoge od najznačajnijih svetskih nacionalnih i univerzitetskih biblioteka, kao što su, između ostalih:

Kongresna biblioteka;  Britanska biblioteka;  Berlinsko-Brandenburška akademija umetnosti;  Geteov institut u Minhenu;  Johan Volfgang Gete Univerzitet u Frankfurtu;  Austrijska nacionalna biblioteka;  Aleksandrijska biblioteka...

Biblioteke univerziteta  Harvard;  Prinston;  Jel;   Damberton Ouks; 
Oksford...

Manastiri   Hilandar;  Ostrog;  Rača na Drini;  Savina;  Crkva Svetog Save u Londonu;  Crkva Svetog Nikole u Kotoru;  Srpska crkva u San Francisku...  

U Beogradu je, 29. februara 2000. godine, održana velika promocija ovog izdanja, u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Komplet se sastoji od:

FAKSIMILA

DVE PRATEĆE KNJIGE

POVELJE O VLASNIŠTVU

ZAŠTITNE LUKSUZNE KUTIJE

PREDGOVOR PRIREÐIVAČA

Najstariji i najlepši ćirilični spomenik srpske pismenosti, Miroslavljevo jevanđelje, nastao je u poslednjoj četvrtini XII veka. Na ovo nam ukazuju i reči, ispisane rukom jednog od pisara, koje nalazimo na poslednjoj strani knjige:
"Ja, grešni Gligorije Dijak... zastavih zlatom ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu..."
Knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje, vladao je humskom oblašću, koja je dobrim delom obuhvatala teritoriju današnje Hercegovine. Moguće je da je izradu jevanđelistara naručio povodom izgradnje svoje zadužbine, crkve sv. Petra na Limu. Ne zna se kako je i kada Jevanđelje iz Huma preneto u manastir Hilandar. O tome ne postoje nikakvi podaci, pa cak ni legenda. Jedna od pretpostavki je da ga je doneo Nemanja prilikom osnivanja manastira.
Za Miroslavljevo jevanđelje srpska nauka je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka. Iskušenju, kome nije odoleo ruski arhimandrit, kasnije vladika kijevski - Porfirije Uspenski - možemo da zahvalimo što je ovaj rukopis, posle sedam vekova mirovanja, privukao pažnju tadašnjih istoričara. Opčinjen lepotom knjige, Uspenski je u zimu 1845/46. godine, u samoći biblioteke manastira Hilandara, krišom isekao jedan list (folio 166; po našoj paginaciji 330-331) i preneo ga u Rusiju, gde se i danas cuva u Publičnoj biblioteci Saltikova-Šcedrina, u Petrogradu (F. p. I 83).
Do pojavljivanja "petrogradskog lista", na arheološkoj izložbi u Kijevu, prošlo je 28 godina. Za to vreme o "listu srpskog jevanđelja iz XII veka" napisano je nekoliko prikaza, u kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale najpohvalnije reči. Na kijevskoj izložbi, 1874. godine, ovaj list fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje (iako je zapravo rec o jevanđelistaru).
Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i srpskih naučnika dovelo je do toga da mladi kralj Aleksandar I Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar. Tom prilikom, on je bogato obdario manastir koji je bio u veoma teškoj situaciji, a Hilandarci su mu, za uzvrat, poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje, koja je u međuvremenu izgubljena.
Èudnovati splet okolnosti doveo je do toga da se ovaj reprint Miroslavljevog jevanđelja pojavljuje ravno sto godina posle fotolitografskog izdanja koje je u Beču uradio Ljubomir Stojanović, velikim ličnim požrtvovanjem, a o trošku kralja Aleksandra I Obrenovića. Izdanje iz 1897. godine predstavljalo je vrhunac štampe, u odnosu na mogućnosti tehnike i finansija kojima je Stojanović raspolagao. Štampano je u 300 primeraka i sadržalo je 40 strana u koloru i u formatu koji je identičan originalu, a ostalih 320, u dve boje (crna i crvena) i na pola smanjenog formata, postavljane su po dve na stranu.
Objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja ostao je neostvaren san mnogih priređivača i izdavača u proteklim decenijama.
Iz različitih razloga, na potpuno i pravo fototipsko izdanje moralo je da se sačeka još čitav vek, pa da se, tek na kraju ovog milenijuma, knjiga prvi put pojavi verno reprodukovana, sa svim stranicama u koloru, pozlatom inicijala i rekonstrukcijom sadašnjeg poveza.
O samom Miroslavljevom jevanđelju, njegovom značaju, vrednosti i istorijatu, biće reči u dve knjige koje se, u kompletu s fototipskim izdanjem, prilažu kao neophodan prateći materijal.
Prva, pod naslovom Istorijat, bavi se burnom sudbinom koju je ovaj spomenik, u osam vekova dugoj istoriji imao. Ova knjiga, koja je za Srbe oduvek imala značaj posebne relikvije, preživljavala je drame jednog naroda u svim trenucima slave i poraza koje mu je istorija nametala. Posle Majskog prevrata, 1903. godine, kada je dinastiju Obrenoviča na prestolu Srbije zamenila dinastija Karadordeviča, Jevanđelje je, pod još uvek nejasnim okolnostima, nestalo, da bi se ponovo pojavilo tek 1915. U Prvom svetskom ratu, zajedno s vojskom i kraljem, pratilo je epopeju povlačenja preko bespuća Albanije. U Drugom svetskom ratu, skrivano u Užicu, zatim u manastiru Rača na Drini i konačno u sefu Narodne banke u Beogradu, izbeglo je sudbinu mnogih spaljenih i pokradenih knjiga. Danas se Jevanđelje nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.
Druga knjiga, pod naslovom Komentari, predstavlja najnužniji zbornik podataka i tekstova vezanih za samo Jevanđelje: katalog inicijala, redosled čitanja, način na koji su spravljane boje i pripremani listovi pergamenta srednjovekovnih knjiga, kao i nekoliko reči o oštećenjima, povezu i trenutnom stanju u kome se rukopis danas nalazi. 

Priređivački rad na ovom izdanju počeo je 1993. godine, prikupljanjem podataka i pretraživanjem arhivske građe o malo poznatim detaljima koji se odnose na istorijat Miroslavljevog jevanđelja, kao i poslovima vezanim za pripremu same štampe.
U pripremi materijala trudili smo se da sačuvamo svaku fleku, svaku poderotinu ili oštećenje na originalu i time zabeležimo stanje u kome se Miroslavljevo jevanđelje nalazilo pre konzervacije i restauracije, sto ovom izdanju daje i dodatnu dokumentarnu vrednost.
Sudeći po malobrojnim tragovima voska, Jevanđelje nije često bilo u liturgijskoj upotrebi. Vekovna briga hilandarskih monaha, kao i posebna pažnja koja mu je kasnije posvećivana, doprineli su da se rukopis održi u relativno dobrom stanju. Stoga, eventualne razlike izmedu fototipskog izdanja koje je odslikavalo stanje Jevanđelja od pre sto godina i ovog sadašnjeg mogu biti značajne za tačno utvrdivanje oštećenja nastalih u međuvremenu, kao posledica uslova pod kojima je čuvano.
O kožnim povezima srednjovekovnih srpskih knjiga u našoj literaturi malo je pisano, pa je i nama ostalo da se, pored pažljive analize samog Jevanđelja, fotografija i postojeće literature, oslanjamo i na predstave knjiga na ikonama i freskama. Sudeći po tragovima na poslednjoj strani korica, da se pretpostaviti da je Jevanđelje imalo kopče sa sve tri slobodne strane knjižnog bloka, i to po dve sa strane i po jednu na gornjoj i donjoj ivici. Oblik kopči i pletenica rekonstruisan je na osnovu tipskih poveza iz perioda XII - XIV veka, jer je sadašnji povez, po mišljenju nekih istoričara, kasnijeg datuma u odnosu na rukopis. Otisci na prvoj i poslednjoj strani korica su verna reprodukcija "slepih otisaka" (utisnutih ornamenata na koži) originala, što važi i za metalne eksere i ukrase.
Priređivanje ovog izdanja, kome smo se u potpunosti posvetili, svesni odgovornosti koja se pred nama nalazi, pratilo je razumevanje većine ljudi kojima smo se za pomoć obraćali, na čemu im i ovom prilikom zahvaljujemo.