„Period u kojem će procvetati strukturalistička aktivnost jeste period spektakularnog razvoja društvenih nauka, a naročito svih novih izdanaka koji pokušavaju da nađu mesto pod suncem na jednom već dobrano ispunjenom terenu. No, te nove društvene nauke su u potrazi za legitimitetom. Da bi ga dobile, one će stvoriti sebi identitet zasnovan na prekidu, i pokušati da pridobiju intelektualnu publiku koja postaje sve veća tih 50-ih i 60-ih godina, a ne bi li zaobišle tradicionalne uspostavljene pozicije.

Strukturalistički prekid, koji će se ovde predočiti kao naučna revolucija, privlačeći pod svoj barjak mnogobrojna disciplinarna polja, traga za intenzivnom socijalizacijom kako bi dobio partiju. [...] Nada u naučni preporod društvenih nauka je u strukturnoj lingvistici pronašla metodu, zajednički jezik kadar da nametne promenu. Lingvistika se tada pojavila kao model za čitav niz nauka kojima nedostaje formalizacija. Malo-pomalo se raširila prema antropologiji, književnoj kritici, psihoanalizi, pa čak i istoriji, a dubinski je obnovila modus filozofskog ispitivanja. [...]

Levi-Stros je prvi formulisao taj ujediniteljski program humanističkih nauka, odmah nakon rata. Pod direktnim uticajem Romana Jakobsona, Levi-Stros dodeljuje povlašćeno mesto lingvističkom modelu u svom antropološkom pristupu i nadahnjuje se prirodnim i egzaktnim naukama kako bi iz njih izvukao određen broj logičko-matematičkih modela ili operativnih tehnika za izgradnju svoje antropologije. Njegova ambicija je da izbriše granicu između prirodnih i humanističkih nauka zahvaljujući naučnoj strogosti.“

U „Istoriji strukturalizma I. Polje znaka 1945–1966“, Fransoa Dos prati uspon strukturalističkog pohoda do njegovog zenita u drugoj polovini 1960-ih godina. On osvetljava širi istorijski kontekst u kojem se razvijao taj fenomen, izlaže i objašnjava misaona polazišta njegovih glavnih predstavnika (počev od Ferdinanda de Sosira), mapira teorijske linije nasleđivanja i mete njegovih napada, opisuje intelektualni pejzaž posleratne Francuske odakle je „strukturalistički bljesak“ širio svoj uticaj u Evropi. Zbog neupitne važnosti strukturalizma i velikog ugleda njegovih glavnih aktera (Levi-Strosa, Lakana, Fukoa, Altisera, Kristeve, Barta, Todorova itd.), ova istorija je u isti mah i nezaobilazno poglavlje intelektualne istorije posleratne Evrope, čiji je on možda poslednji veliki duhovni pokret. Knjiga je prevedena na mnoge evropske jezike, a na srpskom jeziku se pojavljuje u prevodu Olje Petronić.