Ovo je svakako najpoznatija Koireova knjiga! Manje tehnički intonirana od ostalih, ona je namenjena svima onima koje interesuje način na koji se tokom "naučnih revolucija" menjaju temelji same misli. Kakve ćemo sve duhovne transformacije, pre svega filozofske, verske, istorijske i naučne, sresti ako krenemo putem koji vodi od zatvorenog i konačnog sveta do shvatanja da je svemir beskonačan? Upravo na ovo pitanje odgovara Koire na putu kojim nas vode Kuzanski, Bruno, Kepler, Kopernik, Dekart, Henri Mor, Njutn i Lajbnic. Urušavanje kosmosa od strane nove nauke XVII veka ne otvara samo nove naučne (fizičke, matematičke, kosmološke) probleme: Koire upravo pokazuje kako se kroz problem beskonačnog (beskonačne praznine koja omogućava da se sačuva zamisao o božanskom delovanju i stvorenoj materiji i beskonačne punoće koja izopštava Boga) preobražavaju klasični dokazi o postojanju Boga, i pod znak pitanja stavlja i sama ideja stvaranja, čime i mesto čoveka u svemiru postaje nesigurno. I drugi njegovi radovi svedoče o inovativnosti Koireovog postupka, ali je već ovde jasna suština: istoriju nauke ne smemo smatrati ni kao nauku koja će prosto nabrajati svoje uspehe i zablude, niti kao granu filozofije pod imenom epistemologija, već zaista kao jedinstvo nauke, istorije i umetnosti. Sve je ovo omogućilo Pjetru Redondiju da kaže kako je "Koire bio jedan od poslednjih enciklopedijskih istoričara, kako po brojnosti tema kojima se posvećivao (od Platona do Hegela, od Paracelzusa do Keplera, od Bemea do Spinoze, od Kopernika do Galileja, od Dekarta do Njutna), tako i zbog nastojanja da našoj civilizaciji pronađe jedan i jedinstven smisao". Ovo je, bez sumnje, tačno, kao što je tačno i to da je bio "jedan od poslednjih predstavnika intelektualne aristokratije, poliglotske i kosmopolitske". Opet, isto tako možemo da kažemo i da je Koire, prema Školi anala, bio jedan od prvih "novih istoričara" nauke.