Knjiga eseja Historia magistra mortis bila je u izboru za nagradu Prix du livre européen / Europe Book Prize za 2011, koja se dodeljuje za beletristiku i esejistiku o identitetu Evrope u svim njenim dimenzijama kako je interpretiraju pisci romana, esejisti, filozofi, intelektualci, istoričari itd.

Iztok Simoniti, diplomata, politikolog, pravnik, ali u mladosti i vrstan mačevalac, već u naslovu knjige poigrao se latinskom sentencom „historia est magistra vitae“, preobraćujući je u „historia est magistra mortis“. Ogledima o zlu u ranijem i u današnjem ljudskom rodu prigodnija je nemila odrednica da je istorija više učiteljica smrti nego života.

Baveći se nekad viteškom sportskom disciplinom Iztok Simoniti se uverio koliko je vredan pogodak u pravo mesto. Pre pola veka bio je prvak ondašnje Jugoslavije, dok davno, posle jednog svetskog prvenstva, nije prestao da uspešno zamahuje floretom, da bi nas sada svojim esejima jednakom preciznošću suočio sa ukrštenim mačevima zla i dobra.

Sam mi je, bolje od svakog drugog skeniranja, objasnio otkud se ovaj izuzetni poslenik međunarodnih odnosa okrenuo ovakvoj pastirskoj brizi: „Možda ćemo nekad razumeti šta se nama svima desilo 1941–45. i kasnije, bez obzira na čijoj je strani ko od naših roditelja bio u ratu ili u socijalističkom režimu. Takođe, možda ćemo nekad razumeti šta se nama svima iz bivše Jugoslavije dogodilo od 1990. naovamo, bez obzira na to iz koje republike ili pokrajine je ko bio i bez obzira na to koje vere je bio. Svi smo platili i još plaćamo veoma visoku cenu, a preuređivanje – čitaj mučenje prostora i ljudi – bivše Jugoslavije nije gotovo. Moji ogledi su samo pogled čoveka koji misli, iz čistog straha, šta smo jedni drugima sposobni da činimo u ime nacije, vere, ideologije i sličnih metafizika o ponosu, identitetu i čemu još ne… To valja poručiti onima koji dolaze.“

Savršeno tačno je u prikazu prvog izdanja (2008) knjige Historia magistra mortis kritičar (Ivica Šola) zabeležio: „Gledajući iz perspektive Balkana, ovakva knjiga je božji dar, budući da upravo ovde ozbiljnije treba otvoriti pitanja koja Simoniti obrađuje… na način angažirana humanista puna dobronamjernosti, erudicije i ljudske širine kakva krasi kritičke duše koje nikome ne podilaze…“

Simoniti pita „kako razumeti prošlost – sa ratom, potom i građanskim ratom i totalitarizmom – pa da u njoj više ne nalazimo razloge za mržnju danas“: „Da li je moguće menjati pamćenje i istoriju, koji i dan-danas izazivaju duboke raskole?“ Odmah i odgovara: „Dakako da jeste! I ne samo da je moguće, nego je i preko potrebno, pa to i moramo da učinimo.“

Provodeći čitaoca između svih Scila i Haribdi, dr Iztok Simoniti nas upućuje na katarzu, bez propovedničke nametljivosti, ubedljivošću primera i svedočenja i konačno, na jedan poseban način, razmišljanjima uz završni esej „Moja majka Anica Bensa Simoniti“, koji nije samo intimna porodična ispovest. Piše: „Vrednosti su putokazi čovečnosti, pa zato predstavljaju uzde za taštinu, egoizam, obest, te prepreke onim pojednostavljenim predstavama prema kojima je moja sloboda jedina sloboda.“ - Borivoj Erdeljan