U romanu Mračno, da skoro je noć reč imaju skrajnuti i nevidljivi, oni koji su pod neoliberalnom glazurom pometeni pod tepih. Joana Bator meša teskobnu istoriju i tragične legende, mržnju i porodično nasilje, sujeverje i teorije zavere, koje kao u iskrivljenom ogledalu pružaju odraz jednog propalog društva i sveta. Služeći se biografskom pripovešću, ona hrabro progovara o problemima koji mòre savremeno poljsko društvo, a kroz strahove i traume glavne junakinje Alicije prolama se gorka sudbina „palih i preživelih“ u gradu Valbžihu podno zamka Ksjonž.

Kriminalistička zagonetka samo je povod. Ono za čim glavna junakinja zaista traga jeste istina o sebi. Ko sam ja? Šta me vezuje za rodni grad? Šta znam o svojoj majci? Šta znam o svojoj sestri? (...) Kad razum spava, bude se demoni. Zaranjajući duboko u bezdan prošlosti, Alicija Tabor izvlači na površinu mračnu istinu o svom detinjstvu.

"U Valbžihu sam provela nekoliko godina i dobro poznajem njegovu atmosferu i klimu. To je grad udaljen od centra, provincijalan, zaboravljen od svih. Zaboravljen sve dok se nije pojavila Joana Bator. Njena sočna, bujna proza pokazuje pravu snagu književnosti sposobne da stvara višedimenzionalne, nove prostore. U romanu Mračno da skoro je noć Valbžih je horor, sočivo u kom se skupljaju iskonske mračne sile.“ - Olga Tokarčuk

"Ima u tome neke simbolike: Joana Bator je ovu knjigu napisala u Japanu, ostvarivši obećanje Leha Valense da će od Poljske napraviti drugi Japan. A ima i znakova otpora prema onome što uzurpira poljski javni život. Prema agresiji, gluposti, nitkovluku. Postoje dve Poljske – jedna predana književnosti i druga posvećena ’smolenjskom’ kultu. Kao pobornik poljske književnosti, zahvalan sam autorki.“ - Adam Mihnjik