Da li su nam uopšte potrebni književni časopisi? Kad bi se pitala takozvana šira kulturna javnost u nas, odgovor bi bio najčešće odričan! Razloge možemo lako da naslutimo! Književni časopisi (pridev književni je šifra za sve važnije umetničke discipline i humanističke nauke) u nas i u svetu su, zašto da krijemo, u velikoj krizi, materijalnoj i koncepcijskoj. Mnogi časopisi sa značajnom književnom i kulturološkom misijom su iščezli, označivši samim tim i kraj jedne kulturne epohe. U zemlji najznačajnijih publikacija ove vrste – Francuskoj – decenije su tokom prošlog stoleća bile obeležene uticajnim i nezaobilaznim učinkom časopisa kao što su La no-uvelle revue française (vodili su ga Andre Žid i Žan Polan), Les lettres française (decenijama ga je uređivao bivši nadrealista Moris Nado), Les temps modernes (dirigentska palica Žan-Pol Sartr, za njegova života). U Engleskoj je posle Drugog svetskog rata duboku brazdu zaorao časopis velikog međunarodnog ugleda i uticaja Encounter (presudna misija pesnika i esejiste Stivena Spendera). Nijedan od njih već podugo ne izlazi, ali ako se neki povremeno u pojavi, o tome znaju samo pojedinci, a i to daleko od nekadašnjeg ugleda. Moderna vremena su bitno promenila ulogu tradicionalnih književnih časopisa i u nas. Posle Drugog svetskog rata više se nije pojavio čuveni Srpski književni glasnik, ali su zato 1955. godine trku preuzeli Delo i Savremenik koji su svoju istorijsku misiju iscrpli do početka osamdesetih, a potom su odumrli kao i većina drugih časopisa. Ostali su neki koji su manje ili više nastavili koncept „poštanskog sandučeta“ (šema: priče, pesme, odlomak romana, esej). Ima ih i sada, ali to je daleko od nekadašnjih ambicija i bez primetnije misije. Pojavili su se neki novi (Pismo), od teorijskih najbolji je bio Treći program Radio Beograda, ali „Treći program“ je načinio veliku pauzu, ponovo počeo, pa stao. Za sve to vreme u Čačku izlazi časopis Gradac, koji je posle uvodnog traženja koncepta, ubrzo našao pogodnu formulu u okretanju monografskim celinama (nema slučajno nabacanih priča, pesama i esejističkog vunovlačarenja). Iza časopisa od početka do danas stoji pesnik i esejista Branko Kukić, intelektualac velike duhovne radoznalosti i obrazovanja, a pre svega monaške posvećenosti zadatku koji je sam postavio sebi unutar naše kulture. Prošlog leta bio je trenutak da se obeleži značajan jubilej – tri decenije ovog izuzetnog časopisa, sa 150 objavljenih brojeva. Za tri decenije Gradac je objavio niz svezaka posvećenih pojedinim piscima i umetnicima, kulturološkim pojavama i civilizacijskim fenomenima. Oni koji su čitali Gradac i ređali brojeve u svoju biblioteku, sada imaju dragocenu kolekciju knjiga bez kojih se ne može razumevati moderna kultura i svet današnjice. Pomenimo da su u koricama ovog časopisa objavljene antologije tekstova na određenu temu (Savremena svetska priča, Svetska poezija danas, Stvaranje moderne drame), monografske celine o piscima kao što su Danilo Kiš, Henri Miler, Samjuel Beket, Bruno � ulc, Luj-Ferdinand Selin, Antonen Arto, Vasko Popa, Žan Žene, Malkolm Lauri, Martin Buber, Viljem Blejk, Danil Harms, Niče, Ernst Jinger, o slikarima Ljubi Popoviću, Dadu Ðuriću, Baltusu, o pokretu zvanom Mediala, o stripu (Hugo Prat, Mebijus, Enki Bilal). Čitave hrestomatije su objavljene o pojmovima kao što su smrt, apokalipsa, mistika, pravoslavlje i umetnost, gnosticizam, jevrejska mistika… Dosad su o ovim pojmovima postojale samo šture odrednice, a sada imamo tomove u kojima se kriju mnoga oštroumna i ponekad oprečno postavljena tumačenja. Dogmatizmu i jednom zanavek postavljenim teorijskim šemama ovde zaista nema mesta. Prava senzacija su bili Rečnik imaginarnih mesta, Tajna istorija kulture 20. veka, Kumranski rukopisi. Uz sve to Branko Kukić je uspeo da pokrene nekoliko edicija, od kojih je edicija Alef (nazvana po čuvenoj priči Horhea Luisa Borhesa) donela izvanredna dela Borhesa, Beketa, Joneska, Ženea, M. Jursenar, Artoa… Najnovija, Biblioteka Cveće Zl