Kkada se Izabel probudila u svojoj ležaljci, na obali mora ugledala je jednu divljakušu, zamršene kose kako je posmatra! Be­še to de­voj­či­ca ko­ja će, za­hva­lju­ju­ći Iza­be­li­noj lju­ba­vi i upor­no­sti, na­u­či­ti da go­vo­ri, da či­ta i pi­še; pre­da­no će stu­di­ra­ti zo­o­teh­ni­ku na uni­ver­zi­te­tu, iako će tu pa­sti go­to­vo iz svih pred­me­ta; nje­no ime će ši­rom sve­ta po­sta­ti si­no­nim za naj­bo­lje pro­iz­vo­de od tu­ne, ma­da ona sa­mo že­li da pro­na­đe naj­hu­ma­ni­ji na­čin za nji­ho­vo ubi­ja­nje! Iako joj se po­ri­ču od­re­đe­ne in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti, na dru­gim po­lji­ma je neo­spor­ni ge­ni­je. Sprem­na da sa­ču­va ži­vot u oke­a­ni­ma, Ka­ren Ni­je­to jed­na­ko ro­ni me­đu tu­na­ma i me­đu lju­di­ma na kop­nu, iza­zi­va­ju­ći u po­čet­ku ne­do­u­mi­cu i zbu­nje­nost u oba sve­ta. (Me­đu­tim, ri­be će br­zo shva­ti­ti...) Nje­na naj­ne­o­bič­ni­ja oso­bi­na je to što ni­je u sta­nju da ko­ri­sti me­ta­fo­re ili eufe­mi­zme ka­ko bi za­ma­ski­ra­la stvar­nost. Auten­tič­na i na­iz­gled pu­na iz­ne­na­đe­nja, Ka­ren uspe­va da ostva­ri ono za či­me če­znu svi „nor­mal­ni" lju­di: ona ži­vi u pot­pu­noj har­mo­ni­ji s pri­ro­dom i svo­jom lič­no­šću. Pred či­ta­o­ci­ma je na sup­ti­lan i su­per­i­o­ran na­čin is­pri­ča­na pri­ča o pro­ži­ma­nju, ko­ja im si­lo­vi­to i bes­kom­pro­mi­sno skre­će pa­žnju na bi­ća ko­ja na pr­vi po­gled iz­gle­da­ju in­fe­ri­or­no i ne­bit­no. Ra­fi­ni­ra­no i dir­lji­vo, po­tre­sno i raz­i­gra­no, Sa­bi­na Ber­man nas upo­zna­je sa že­nom ko­ja je za­ro­ni­la u sa­mo sr­ce sve­ta. Ja sam ipak bi­la ve­o­ma da­le­ko od njih. I baš tu i ta­da, bli­zu ali da­le­ko, shva­ti­la sam da će ta­ko osta­ti za­u­vek. Bi­ću bli­zu ljud­skih bi­ća, ali opet i ta­ko da­le­ko. „Osvo­ji­la mi je sr­ce. Bun­tov­na, ne­shva­će­na, ge­ni­jal­na; ne mo­gu da pre­sta­nem da mi­slim na nju. Ovo je ne­za­bo­rav­na pri­ča o slo­bo­di i raz­li­či­to­sti­ma." Ana Ma­ri­ja Ma­tu­te