Neiscrpna, klaustrofobična proza Lasla Krasnahorkaija, sa svojim dugim, meandrirajućim ali preciznim rečenicama,
donosi apsurdnu i čulnu sagu razapetu između banalnosti i apokalipse, i svrstava ga u odabrano društvo evropskih pisaca
kao što su Kafka, Beket ili Bernhard.

Satantango je „roman čekanja” o bezimenoj mađarskoj varošici i njenim ubogim grotesknim žiteljima zarobljenim u zamku sopstvene neodlučnosti da napuste svoju ustajalu zabit i krenu u potragu za boljom budućnošću. Radnja, koja se odvija tokom tri kišna dana, kulminiraće u centralnoj sceni plesa s đavolom u lokalnoj krčmi, a cirkularna struktura romana samo pojačava utisak bezizlaznosti iz kruga u kom se pakleni ples odigrava. Delo kao da prati korake tanga dok se sumorna stvarnost, oslikana kroz duševna stanja meštana, polako ali sigurno urušava. Desiće se velika tragedija i lažni prorok Irimija pojaviće se kao glavni protagonista tog neumitnog raspadanja. Ovo je jednostavna priča, napisana kompleksnim ali besprekorno preciznim stilom, uznemirujućih detalja i pripovedačkih „lupova” zbog kojih će čitalac i sam biti primoran da pre- ispita osnove sopstvene realnosti.

Satantango, remek-delo savremene evropske i mađarske književnosti, po kome je Bela Tar snimio kultni (skoro) osmočasovni filmski klasik, predstavlja još jednu potvrdu stare teze da se đavo uvek najbolje zabavlja. On uživa u neverstvima, intrigama, neostvarenim nadama i surovo prekinutim snovima preostalih, od zlobe obolelih meštana koji nisu smogli snage da se izvuku iz živog peska svakodnevice: njihov svet se nalazi negde između kosmičkog i tragičkog, u najnebitnijem ćošku univerzuma, gde svako nepogrešivo zna korake velikog plesa smrti.