Roman Kobna lepota počinje od samog kraja i iznenađuje od prve rečenice: „Jedno popodne, krajem sedmice u martu mesecu, Devi Aju je ustala iz groba u kome je ležala dvadeset i jednu godinu.” Kurniavan nas potom vraća u prošlost– početak japanske okupacije Indonezije u Drugom svetskom ratu – kada Devi šalju u logor i prisiljavaju je da postane kurtizana. Sa oslobađanjem Indonezije i Halimunde, fikcionalnog grada na obalama Jave i pozornice ove pripovesti, oslobađa se ropstva i naša junakinja, čijoj se porodici u međuvremenu izgubio svaki trag. Iako slobodna, ona nastavlja da se bavi najstarijim zanatom na svetu i u takvom okruženju rađa četiri kćeri, kojima se ni otac ne zna. Prve tri su fatalne i nadaleko čuvene lepotice, poput majke, ali su im životi obeleženi tragikom. Tek četvrta kćer, divna nakaza ovog romana, nepodnošljivo ružna devojka simboličkog imena Lepa, uspeva da pobegne zamkama sudbine i porodičnu sagu pretvori u smisao i red.

Kobna lepota u sebi nosi paletu najneobičnijih likova, bajkolikih stvorenja, mešavinu različitih rasa i kultura, kao i autentičnih istorijskih događaja. U živopisnom tropskom okruženju postkolonijalne Indonezije, Kurniavan u jednom trenutku čitaocima uskraćuje umirujuće tlo realnosti pod nogama, da bi im već u sledećem tu istu realnost, iznenadnu poput monsunskih kiša, sručio u lice u najpoetičnijim i najsurovijim vidovima. U retkim trenucima mira ovog romana skoro da možemo da osetimo ukuse podneblja, njegovu razbujalu floru, mirise nepoznatih životinja, potmulo dobovanje džungle i dah stvorenja koja vrebaju iz nje. Oslanjajući se na lokalnu pripovedačku tradiciju, duhovite, epski opširne narodne priče i teatar senki, Kurniavan ujedno gradi i oštru kritiku burne istorije njegove domovine.