Loše raspoloženje Tomasa Bernharda uđe u svaki tekst o njemu! Austrijskog pisca češće spominju u kontekstu zabrane koju je u testamentu stavio na izvođenje i štampanje svojih dela u domovini nego što se čita. Osim naše poslovične lenjosti, ima tu još nečega: on piše tako gusto da ga je teško pratiti na duge staze, bez obzira na ekstatični ritam njegovih pamfleta i optužbi, a uz sve to iz svake njegove knjige na neočekivanom mestu izviri ruka ovog posebnog autora i ćušne čitalaca. U romanu „Alte Meister”, u jednoj od mnogobrojnih digresija opisuje neko malo mestašce za koje kaže kako se stanovnici tog kraja uveravaju kako imaju divan zavičaj, ali u stvarnosti radi se o bljutavom i ružnom prostoru, gde im zimi sneg izlazi na nos a leti ih proždiru komarci. Bečlijama ovakvi provincijski rajevi izgledaju divno, dodaje Bernhard, njihova glupost izgleda im romantična jer su na svoj bečki način perverzni. "Gubitnik", kratak i neobičan roman Tomasa Bernharda, gotovo sav se sastoji od jedne produžene misli o neobičnom prijateljstvu tri umetnika, od kojih je samo jedan bio istinski genije. Kada su pripovedač i Verthajmer čuli kako Glen Guld izvodi Bahove Goldberg varijacije shvatili su besmisao vlastitog bavljenja muzikom – ova rečenica predstavlja gotovo kompletan sadržaj romana. I pripovedač ili, bolje, čovek čijim mislima imamo pristup, ponavlja ovo na bezbroj načina, dodajući uviek poneki detalj – uspomene na vreme kad su sva trojica bili učenici velikog Horovica u bečkom Mocarteumu, ili crtice o Verthajmerovoj opsednutosti vlastitom sestrom, ili sećanje na posljednji susret trojice prijatelja u Njujorku, a sve to začinjeno Bernhardovim plemenitim pesimizmom i otvorenim gađenjem prema zemlji iz koje dolazi.