Ana Magda (1989) već je imala uspešnu književnu objavu pesničkom zbirkom ("Pepeo davnih", Književna omladina Srbije, 2012), gde je ne samo nagovestila već i poetički ocrtala svoja intresovanja a naročito atmosferu i osnovni ton koji obeležavaju njen autorski rukopis u ovom času. Najkraće on bi se sastojao u sledećem: sve nijanse tamnog – ne samo u sferi doživljajnosti i atmosfere, već i psihološkog portertisanja, potom zaoštrenog kritičkog stava u odnosu na religijske obrasce – posebno na poziciju Boga i njegovog glavnog oponeta Lucifera i sl. nijansiranje čitavog repertoara bizarnog, morbidnog, krvavog... Dakle – svet ne bez Boga već svet poljuljane vere u Boga, bez obzira koja veriospovest bila u pitanju. Pakao viđen izbliza, beznađe na svakom koraku i rvanje sa neotklonjivim graničnim pitanjima ljudske egzistencije - smrti, stradanja i umiranja... Prozni svet u većem broju od jedanaest ponuđenih priča je preplavljen sumnjom u Boga, palim anđelima, đavolima i čudovištima, sile mraka činodejstvuju – krvi i na pretek! Toliko da dobar broj priča možemo čitati kao žanrovsku finkcionalnu prozu sa horor elementima. U tom maniru ispisana je proza "iz različitih, a donekle sličnih priča", koje su međudodirne, sa zločinstvom u osnovi, morbidne urbane atmosfere u kojoj spoljašnji svet je sve drugo nego miroljubiv, postaje incidentan a prostor poznatog biva preudešen ambijent stranog i pervertovanog sadržaja, svet se prazni i pretvara u pretnju a svakodnevica u haos i moralno rasulo; priče sa mnogo krvi gde se u potpunosti relativizuje granica između doživljenog i ispripovedanog, i sve to, naravno, izvan klasičnih pripovednih formi, uz karakterističan vrednosni relativizam tako tipičan za postmodernizam ovde ima zajednički imenitelj u odnosu prema Bogu, odnosno veri-neveri...