Ovo je već treća godina zaredom kako Klub „Reč i glas“ organizuje književni konkurs za kratku fantastičnu priču na srpskom, hrvatskom, bosanskom ili crnogorskom jeziku. Ove godine se konkurisalo ne temu „ Paralelni svetovi“, a uz stalne članice žirija, Milicu Cincar-Popović i Tamaru Lujak, treći gostujući član bila je Violeta Dimitrijević, književni kritičar i profesor srpskog jezika iz Toronta.

U očekivanju da će nam se javiti uglavnom već poznati nam pisci, smatrale smo da ćemo mi, žiri, bolje obaviti svoj posao ukoliko radovi ne budu potpisani imenom autora, već šifrom. Naravno – psihološki tok u delima Tea Kosa, koji čini da reka događaja koji će dovesti do potpuno fantastičnog ishhoda teče savršeno logično i prirodno; uzbudljivu igru duhovnih i duševnih nijansi koju Vladimira Becić brusi minimalistički precizno, tako da naizgled sasvim statična situacija grabi čitaočevu pažnju neizvesnošću i svevremenošću; potpunu realnost nerealnog u delima Mire Satarić, čija se dela čitaju sa punim poverenjem, kao što se gleda dokumentarni film; potragu za svetlom iz mraka realne i nadrealne svakodnevice i nalaženje izvora tog svetla u srcu čoveka, u suštini čoveka, koja dela Stevana Šarčevića podiže na nivo duhovnih otkrivenja, iznetih majstorskom literarnom veštinom – pa, bilo je nemoguće ne prepoznati ih. Dobro poznati autori svim ljubiteljima fantastike, obradovali su nas svojim učešćem na našem konkursu. Ali, među 99 radova koji su stigli u naše sanduče, bilo je neuporedivo više – neuporedivo – onih koje nismo mogli da autorizujemo jer nisu naši redovni učesnici, iako većinu čine već objavljivani i priznati pisci.

Tema „Paralelni svetovi“ autore je inspirisala na različite pristupe, te su nam stigli radovi koji predstavljaju:

duboki lični doživljaj koji za ceo život ostaje u autoru kao tačka u kojoj se dva sveta spajaju;

fantastičnu priču ispričanu u prvom licu sa ciljem da ukaže na neke opšte istine, ali pre svega da zabavi ;

sagledavanje realnog iz drugog ugla, iz ugla „paralelnog sveta“, tj. sagledavanje druge dimenzije stvarnosti.

Nastojale smo da u svom izboru radova za ovu zbirku podjednako predstavimo sva tri pristupa. Prva tri mesta smo, međutim, jednoglasno dodelile pričama koje su se izdvojile od ostalih toplinom doživljaja, ljubavlju za čoveka i postojanje.

Nataša Bartula, pobednica ovog konkursa, predstavila je svojom pričom „Grom iz vedra neba“ kao paralelne svetove ovom (u njenom slučaju, kanadskom), i svet svog detinjstva, ali i svet doživljenog natprirodnog događaja. Iako zemlja njenog detinjstva više – takva kakva je bila – ne postoji, a prostori iz kojih je došao onaj natprirodni događaj – ko će znati gde su i kakav su – oba ta sveta sreću se u njoj sa ovim, realnim, i to kao životna mudrost. Karakteristike predanja opominju čitaoca, a forma ličnog doživljaja čini da opomena bude primljena i prepoznata srcem. Nakon čitanja Natašine priče, čitalac ne okreće stranu u potrazi za sledečom, već ostaje da, obavijen toplinom pročitanih reči, kontemplira nad njihovom porukom.

Dejan Andrejić, autor priče „San“ stvorio je delo kakvo i dolikuje profesoru srpskog jezika, u duhu i maniru srpske narodne fantastike. Priču prožimaju prepoznatljivo istinite psihološke reakcije deteta, koje ne dozvoljavaju ni trag sumnje u autentičnost predstavljenog događaja.

Aleksandar Marjanović, s pričom „Moja zvezda“, nalazi otklon od razaranja, koje bi lična patnja mogla da izazove, u zagledanosti u povezanost svemira. Sve i svi smo deo Tvorevine – niko nije sam, niko (i ništa) nije izgubljen.

Klub „Reč i glas“ oformljen je sa namerom da Tamara Lujak i ja, Milica Cincar Popović, doprinesemo širenju književnosti u koju verujemo i u čijem okviru i same stvaramo. To je književnost koja je, pre svega, inspirisana lepotom i smislom ovog sveta; koja autora, čitaoca i delo povezuje u ljubavni odnos. Jedan od vidova ovakvog našeg delanja je i godišnji književni konkurs za kratku fantastičnu priču. Ove godine, a uz pomoć Violete Dimitrijević, naš konkurs je u potpunosti ispunio svoj zadatak.

Miica Cincar Popović