I novi roman Bogdana Maksimovića, „Iskušenik“, na poznatom je tragu srpske romaneskne tradicije. „Iskušenik“ počinje najtežim mogućim košmarom, pa se stiče utisak da pisac zapravo i hoće da sugeriše da je život često zbir košmara, između kojih postoje i oni dani zbog kojih vredi živeti. I onda kada se možda može čitaocu učiniti da će košmarna priča s početka „Iskušenika“ previše lako zanemariti impulse stvarnog života, sve se odjednom promeni u trenutku, kada glavni junak dopadne zatvora.

 "Upravo tu, gde ljudsko i civilizacijsko lako nestaje, Maksimovićev junak u uslovima najtežih izazova, otkrivajući svoj nesalomivi karakter, pokazuje silnu želju za životom. I kao da sve to nosi i pisca, i sâm roman, u kojem očito odjednom zapulsira zanimljivost radnje i čar pripovedanja. Našavši se zatvoru, Maksimovićev junak se u ovom romanu priključio poznatim likovima srpske pripovedačke tradicije o tzv. „veličanstvenim životnim gubitnicima“, poput jednog Ljube Vrapčeta iz poznatog romana, remek-dela Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“. Kao pripovedač koji svog junaka vodi kroz crkvu, isposništvo, vodenicu, Bogdan Maksimović, posebno u delu o zatvorskim događajima, pokazuje da dobro poznaje unutarnje sile, i to ne samo svog junaka. I pisac i njegov junak zato traže u Dostojevskom, u Heseu, psihološke i filozofske odgovore na pitanje: šta zaista posle svega sanjam i šta mi se sve uopšte i događa. Na oko tri stotine strana, autor ovog romana je, u pripovedačkom smislu, veoma rizično proveo svog junaka kroz razna iskušenja i velike muke, očigledno računajući na činjenicu da je uživanje u čitanju uvek spoj prepoznavanja i novine." - dr Zoran Živković