Reč je petoj knjizi iz serijala Goli otok, koja je delo svojevrsne memorijske proze i koja govori o poteškoćama svakodnevnog života logoraša na ozloglašenom Golom otoku, zatvoru političkih neistomišljenika tadašnje vlasti. Knjiga sastavljena od ispovesti zarobljenika poseban akcenat stavlja na psihološku torturu kojoj su žrtve bile podvrgnute. "Čitavu sedmu deceniju XX veka proveo sam u teškom razmišljanju šta da radim sa, javnosti nedovoljno poznatom, pojavom zvanom Goli otok. Strašno me je uznemiravalo što se o Golom otoku piše – neću da kažem neodgovorno, nego ponekad i s iskrenim uverenjem – da je takav tragičan događaj bio potreban, jer je Tito njime nešto u tadašnjoj Jugoslaviji, kao, spasao. Ja, međutim, takvo pisanje nikad nisam drukčije ocenjivao nego kao udbaško. U mome razmišljanju, koje nije bilo za javnost, pomagali su mi i neki prijatelji, kakav je, recimo, bio Borislav Mihajlović Mihiz. Ali i oni su umeli da greše. I tako sam počeo da vodim pripremne razgovore s pojedinim ljudima, koji su se sastojali u tome da treba da razgovaramo o Golom otoku, i to za javnost i potpuno otvoreno. Nailazim pritom na velika odbijanja, motivisana uglavnom strahom. Ali nekoliko mojih dobrih prijatelja je najzad pristalo. I pod sam kraj 1978. počinjem da radim. U tom trenutku ja, naravno, ne mogu da znam da će oktobra 1979. Udba doneti odluku kojom me stavlja na listu za nekakvu operaciju "Munja", koju ću, kad joj juna 2001. u svom policijskom dosjeu nađem rešenje, protumačiti kao pripremu za likvidaciju. Naravno da nitkovska organizacija to zatim neće voleti da prizna". - Dragoslav Mihailović